Isprekidana ravnoteza


Stephen Jay Gould, Niles Eldredge, paleontolog za kicmenjake na American Museum of Natural History, i Steven Stanley, paleontolog John Hopkins University, glavni su zagovornici jednog novog pojma u evoluciji koji je postao poznat kao punktuisani ekvilibrijum38,46,47 (isprekidana ravnoteza). Ovi teoreticari, kao i sve veci broj drugih, najzad su poceli da priznaju da nema dokaza za postepenu promenu u fosilnom zapisu.

Charles Darwin, veliki prvosvestenik evolucije, izjavio je da je do evolucije doslo sporo i postepeno, i za vreme nje su se vrlo male, gotovo neprimetne promene akumulirale u svakoj evoluirajucoj liniji, uzrokujuci da postojece vrste evoluiraju u druge vrste u dugim periodima vremena. Ova ideja se naziva fileticki gradualizam, i dostigla je vrhunac kao dogma autoriteta sredinom 1900.-tih, kroz mocni uticaj evolucionista kao sto su Julian Huxley, G.G.Simpson, Theodosius Dobzhansky, Ernst Mayr, G.L.Stebbins, John Maynard Smith, kao njenih glavni arhitekata. Fileticki gradualizam je bio koncept koji je dominirao ovim neodarvinovskim mehanizmom evolucije, poznatim jos i kao sinteticka teorija.

Gould izjavljuje, medjutim, da je sada vreme za sahranu neodarvinizma ili sinteticke teorije evolucije. On pise:

"...ali ako je Mayr-ova karakterizacija sinteticke teorije tacna, onda ona, kao generalna pretpostavka, jeste efektivno mrtva, i pored svog postojanja u udzbenickoj ortodoksiji."48

Branitelji ideje isprekidane ravnoteze isticu da se vrste javljaju u fosilnom zapisu potpuno formirane, generalno se odrzavaju dugi period vremena, a zatim nestaju iz zapisa izgledajuci u mnogome isto kao i prvi put kada su se pojavile. Ova stabilnost forme se naziva stasis i vrlo je realan deo zapisa, prema Gouldu i njegovim punktuacionistima. Zatim se pojavljuju druge vrste u zapisu, potpuno razvijene, pretpostavlja se povezane sa prethodnim formama, ali ne mogu se naci prelazne forme koje bi povezivale jednu vrstu sa drugom. Ovaj dokaz je ocigledno kontradiktoran neodarvinistickom mehanizmu evolucije. Kako se evoluciona teorija moze iskriviti da odgovara ovoj cinjenici?

Punktuacionisti su ponudili kao odgovor jedan isprekidan nacin evolucije. Prema ovoj semi, jednom kada se vrsta razvije, ona se mnozi u jednu veliku populaciju i odrzava se kao nepromenjena jedan, dva, pet ili deset miliona godina, ili cak duze. Onda iz nekog nepoznatog razloga, relativno mali broj individua u populaciji postaje izolovan, i nekim nepoznatim mehanizmom rapidno evoluira u novu vrstu (pod rapidnim se misli na nesto reda od nekoliko desetina hiljada godina). Jednom kada je nova vrsta razvijena, ona ili postaje rapidno iscezla ili se mnozi u veliku populaciju. Ova velika populacija onda istrajava jedan ili vise miliona godina. Dugi period stasisa je deo procesa koji se naziva periodom ekvilibrijuma (ravnoteze), a period karakterisan rapidnom evolucijom je punktuacija (isprekidanost) - otuda izraz punktuisani ekvilibrijum.

Prema punktuacionistima, velika populacija koja istrajava mnogo stotina ili miliona godina daje adekvatnu mogucnost za deponovanje fosila. Period rapidne evolucije, sa druge strane, narocito posto ukljucuje relativno malu populaciju, ne omogucava fosilizaciju. Tako, nema nadjenih prelaznih formi izmedju vrsta.

Ova ideja isprekidane ravnoteze koju mnogi pozdravljaju kao resenje problema postavljenog fosilnim zapisom, zapravo uopste i nije resenje. Pre svega, isprekidana ravnoteza nije mehanizam. Niko ne zna zasto i kako bi jedna vrsta mogla rapidno evoluirati u novu vrstu. U stvari, ovaj pojam je u suprotnosti sa nasim znanjem iz nauke genetike. Genetski aparat gustera, na primer, 100% je posvecen proizvodnji drugog gustera. Ideja da bi ovaj visoko kompleksni, fino podeseni, visoko integrisani, iznenadjujuce stabilni genetski aparat koji ukljucuje hiljade stotina nezavisnih gena, mogao biti drasticno promenjen i rapidno reintegrisan na jedan takav nacin da novi organizam ne samo da prezivljava, vec je zapravo poboljsanje prethodne forme, suprotna je onome sto znamo o tom aparatu i kako on funkcionise.

Dalje, ova ideja je bez empirijski primetnih naucnih dokaza. Jedini dokaz za nju je nedostatak prelaznih formi. Prema puntuacionistima, posto jedna forma ocito nije sporo i postepeno evoluirala u drugu, onda je isto tako rapidno evoluirala u novu formu.

Sve od Darwina, naucnici kreacionisti insistiraju da je odsustvo prelaznih formi dokaz specijalnog staranja, ali sada punktuacionisti, sledeci oprobani savet, "ako ih ne mozes pobediti, pridruzi im se", tvrde da je odsustvo prelaznih formi dokaz za evoluciju - prema punktuacionom modusu.

Najstetnija optuzba puntuacionisticke seme evolucije, medjutim, je cinjenica da ona ne nudi nikakvo resenje za ozbiljan problem koji fosilni zapis postavlja teoriji evolucije. Ovaj ozbiljni problem nije odsustvo prelaznih formi izmedju vrsta, vec odsustvo prelaznih formi izmedju visih kategorija - familija, redova, klasa i kola. Na primer, dok odsustvo prelaznih formi izmedju raznih vrsta jednocelijskih organizama, i odsustvo prelaznih formi izmedju, recimo, raznih vrsta morskih jezeva postaje ozbiljan poblem, ogroman jaz stvoren odsustvom prelaznih formi izmedju jednocelijskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka, kao sto je morski jez, je problem monumentalnih proporcija. Ponovimo, odsustvo prelaznih formi izmedju, recimo, raznih vrsta haringi, evolucionistima moze izgledati kao problem za evolucionu teoriju, ali nedostatak jedne jedine prelazne forme beskicmenjaka i riba, ili izmedju riba i vodozemaca, postavlja probleme nepremostivih velicina.

Ideja isprekidane ravnoteze pronadjena je da se objasni odsustvo prelaznih formi izmedju vrsta, ali cak i ne dotice, a kamoli da resava, problem zaista velikih praznina u fosilnom zapisu. Mozda je ovo razlog tome sto se Gould, jedan od arhitekata modela evolucije isprekidanom ravnotezom, jos uvek oseca prinudjenim da predvidi "povratak monstruma koji obecavaju". Sve veca popularnost pojma isprekidane raavnoteze u evoluciji jos jedna je indikacija bankrota teorije evolucije.

Literatura

38. S. M. Stanley, Macroevolution, Pattern and Process, Freeman, San Diego 1979.

46. S. M. Stanley, The New Evolutionary Timetable, basic Books, New York 1981.

47. S. J. Gould and N. Eldredge, Paleobiology 3:115-151 (1977).

48. S. J. Gould, Paleobiology 6:121 (1980).


Maticna strana