Poznati nizovi konja


Konji pokrivaju jednu od najinteresantnijih grupa sisara od kako je postavljeno pitanje porekla sisara. Gotovo svi studenti su upoznati sa pricom o "evoluciji" konja, koja pocinje sa Hyracotheruim-om (Eohippus), "konjem" velicine psa sa cetiri prsta na prednjim nogama, koji prolazi pravolinijskom evolucijom kroz troprste varijetete, i zavrsava sa modernim jednoprstim Equus-om. (slika) Ali dok se potpisuje pod evolucijom konja uopste, Birdsell izjavljuje da: "Mnogo toga u ovoj prici je netacno..."1 Drugi imaju iste poglede. George Gaylord Simpson, na primer, izjavio je da je nekoliko generacija studenata bilo neinformisano o pravom znacenju evolucije konja.2 Ti autori veruju da je evolucija konja slozenija nego sto se obicno predstavlja, i niz je vise u obliku grma nego drveta.

Nama porodicno stablo konja izgleda prosto kao jedan scenario sacinjen od neekvivalentnih delova. Nigde na primer, nema prelaznih formi koje dokumentuju prelaz iz ne-konjskog pretka (navodno Condylartha) sa pet prstiju na svakoj nozi, ka Hyracotherium-u sa cetiri prsta na prednjoj i tri prsta na zadnjoj nozi. Nema prelaznih formi izmedju cetvoroprstih Hyracotherium-a i troprstog Miohippus-a, niti izmedju ovog poslednjeg koji ima mlecnjake, i troprstih Merychippus-a, opremljenih visokokrunicnim zubima za pasenje. Najzad, jednoprsti brstioci, poput Equus-a, javljaju se iznenada, bez posrednika koji pokazuje postepenu evoluciju iz troprstih.

Tako, Birdsell nam govori ovu pricu na sledeci nacin (zapazite da kada evolucionista koristi takve izraze kao sto su "iznenadni", "nagli", ili "rapidni", govoreci o prelazima, obicno podrazumeva da nisu nadjene prelazne forme):

"Evolucija mehanizama stopala odvijala se rapidnim i naglim promenama pre nego onim postepenim. Prelaz iz forme stopala prikazanom na minijaturnom Eohippus-u ka vecem konzistentnom troprstom Miohippus-u bio je tako nagao, da cak nije ostavio zapis u fosilnim ostacima... njihova struktura stopala menjala se vrlo rapidno u troprsto stopalo kod kog je jastuce nestalo, a dva bocna prsta postala u sustini nefunkcionalna. Na kraju, u pliocenu, linija koja vodi ka modernom jednoprstom brstiocu prolazi kroz rapidni gubitak dva bocna prsta na svakom stopalu".3

On zatim nastavlja time sto kaze da ova evolucija nije bila postepena, vec da se odvijala brzim skokovima. Tako, kontinuitet trazen ovom teorijom ne moze se dokumentovati iz fosilnog zapisa.

Jednostavno, iznenadjujuca i obelodanjujuca cinjenica otkrivena je kada smo uporedili severnoamericke sa juznoamerickim kopitarima. Svi smo upoznati sa nizom (ovo su zadnje noge): a) Eohippus, b) Merychippus, sa redukovanim bocnim prstima i c) moderni Equus.

Ako pogledamo zadnje noge juznoamerickih kopitara (red Litopterna): a) Macrauchenia, b) Diadiaphorus i c) Thoatherium, ponovo vidimo tropstog kopitara (Macrauchenia), troprstog kopitara sa redukovanim bocnim prstima (Diadiaphorus) i, u ovom slucaju, jednoprstog kopitara (Thoatherium), koji po Romer-u nalikuje konju vise od bilo kog pravog konja, jer je on bio jednoprst sa izraslinama redukovanijim nego kod modernih ekvida.4 (slika)

Zar oni tako ne omogucavaju jos jedan lep evolucioni niz? Ne, nikako, jer se oni uopste ne javljaju u ovom nizu. Diadiaphorus, troprsti ungulat sa redukovanim bocnim prstima, i Thoatherium, jedoprsti ungulat, bili su savremenici u miocenskoj epohi. Macrauchenia, sa zadnjom nogom koja je sadrzala tri potpuno razvijena prsta, nije nadjena sve do pliocenske epohe, koja sledi posle miocena prema geoloskoj koloni. U stvari, kaze se da je jednoprsti Thoatherium iscezao u miocenu pre troprstog Macrauchenia koji se pojavio u pliocenu.

Tako, ako bi evolucionisti dozvolili da budu vodjeni fosilnim dokazom i svojim uobicajenim pretpostavkama koje se ticu geoloskog vremena, onda bi trebalo da pretpostave da je u Juznoj Americi jedan jednoprsti kopitar dao troprstog kopitara sa redukovanim bocnim prstima, a koji je opet dao kopitara sa tri potpuno razvijena prsta. Ovo je tacno suprotno pretpostavljenom nizu dogadjaja koji se javljaju kod severnoamerickih konja. Mi ne znamo ni jednog evolucionistu koji sugerise takav niz dogadjaja, ali zasto ne? Mozda zato sto niz od troprstih ka jednoprstom severnoamerickom konju je postao tako popularizovan u evolucionim krugovima da se niko ne usudjuje da sugerise obrnuti prelaz. Naravno, nema vise dokaza u Juznoj Americi nego sto ih ima u Severnoj Americi.

Treba takodje primetiti da se u Rattlesnake Formaciji okruga John Day severnoistocnog Oregona, pronadjeni troprsti Neohipparion nalazio pored jednoprstog Pliohippus konja.5 Prelaznih formi nije bilo. U drugim slucajevima, "primitivne" vrste jednog roda, poput one roda Merychippus, nadjene su u geoloskim formacijama navodno mladjim od onih koje sadrze "napredne" vrste.6

Da li je Hyracotherium (Eohippus) zaista bio konj? Hyracotherium je pronadjen u Evropi pre "Eohippus"-a otkrivenog u Severnoj Americi, i dat mu je naziv roda Hyracotherium od strane poznatog britanskog anatoma i paleontologa Richard-a Owen-a, koji je bio i njegov otkrivac. Kasnije, drugi primerci su otkriveni u Severnoj Americi i dato im je ime roda Eohippus. Kasnije je zakljuceno da su severnoamericki uzorci bili zapravo isti rod kao i Hyracotherium. Ovaj poslednji ima prioritet, tako da Eohippus nije odgovarajuce ime za ova stvorenja. Ono se najcesce koristi nesumnjivo zato sto ime Eohippys znaci "pocetni konj", dok je Owen ime Hyracotherium izabrao zbog slicnosti ovog bica sa bicima roda Hyrax (kunici, damani).

Mada Hyracotherium ili Eohippus, nije bio slican modernim konjima, ni morfoloski ni telesno, ovo stvorenje je odabrano da stoji na postolju konja od strane americkog paleontologa Marsh-a i drugih, i ova sema postala je cvrsto prihvacena i u javnosti i u naucnim krugovima posle predavanja Thomas-a H.Huxley-ja u New York City-ju, i objavljivanja Marsh-ovih studija.7

Nilsson je istakao, da mada je Hyracotherium imao malo ili nikakve slicnosti sa konjem, ocigledno je morfoloski i telesno bio slican zivim bicima roda Hyrax.8 Hyrax, kao i Hyracotherium, ima cetiri prsta na prednjim i tri na zadnjim nogama. Obrazni zubi ova dva stvorenja imaju mnoge slicnosti i slicniji su onima nosoroga nego konja. Telesna gradja i nacin zivota Hyrax-a takodje su slicni onim postavljenim za rod Hyracotherium. Tako, Nilsson potvrdjuje da iako Hyracitherium ne podseca ni na koji nacin na danasnje konje, oni su bili, ocigledno, znacajno slicni danasnjem Hyrax-u.

Drugi, takodje, sumnjaju da je Hyracotherium imao veze sa danasnjim konjem. Na primer, Kerkut primecuje:

"Na prvom mestu nije jasno da je Hyracotherium bio predacki konj. Tako Simpson (1945) tvrdi: "Matthew je pokazao i insistirao da je Hyracotherium (ukljucujuci Eohippus-a) tako primitivan da nije mnogo odredjenije ekvidan od tapirida, rinocerotida, itd., ali je uobicajeno smestiti ga u koren ekvidne grupe."9

Drugim recima, Hyracotherium nije nista slicniji konju nego tapiru ili nosorogu, i isto bi tako opravdano mogao biti odabran kao predacki nosorog ili tapir. Izgleda, zato, da je objektivnost njihovog ukljucivanja u konstrukciju filogenetskog drveta bila pod znakom pitanja od samog pocetka, i da "konj" na kome se celo porodicno stablo konja zasniva nije uopste ni bio konj. Od objavljivanja Kerkut-ove knjige nije bilo radova po pitanju konja koji bi materijalno uticali na njegov zakljucak da:

"U nekim slucajevima izgleda kao da bi obrazac evolucije konja mogao biti cak isto onako haotican kao onaj koji je predlozio Osborn (1937,1943) za evoluciju Proboscidea-e, gde 'ni u jednom primeru nema nijedne poznate forme koja je izabrana da bude potomak neke kasnije poznate forme; za svako grupisanje u podredove uzima se da je proisteklo sasvim odvojeno i obicno bez ikakvog prelaznog stanja od pretpostavljenih predaka u ranom eocenu ili kasnoj kredi'".(Romer, 1949)9

Spomenimo, na kraju, da je i broj rebara kod ovih stvorenja kontradiktoran sa onim sto predlaze evolucija. (slika)

Ako je zaista "evolucija konja" tako haoticna i zakrpljena, ovaj klasicni dokaz za evoluciju je bez ikakvih stvarnih vrednosti. Stvarni dokaz, sa druge strane, tacno se uklapa u model kreacionizma.

Literatura

Ref 1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed. , U. of Chicago Press, Chicago, 1966.

1. J. B. Birdsell, Human Evolution, Rand McNally College Pub. Co. , 1975, str. 169.

2. G. G. Simpson, The Major Features of Evolution, Columbia University Press, New York, 1953, str. 259.

3. Birdsell, Ref. 15, str. 170.

4. Romer, Ref. 1, str. 260-261.

5. S. Nevins, Creation Res. Soc. Quart. 10:196 (1974).

6. J. T. Gregory, U. Cal. Pub. Geol. Sci. 26:428 (1942).

7. F. W. Cousins, Creation Res. Soc. Quart. 7:102 (1971).

8. H. Nilsson, Synthetische Artbuilding, Verlag CWE Gleenrup, Lund, Sweden, 1954 (see Cousins, Ref. 21, for a summary of Nilsson's section on the horse).

9. G. A. Kerkut, Implications of Evolution, Pergamon Press, New York, 1960, str. 149.


Maticna strana