Prelaz od gmizavaca do sisara


"Sisaroliki" reptili bili su vrlo raznovrsna, siroko rasprostranjena grupa gmizavaca koja je imala jedan broj karakteristika koje se nalaze kod sisara. Uzimajuci evolucuju za cinjenicu i da su se sisari razvili iz gmizavaca, evolucionisti tako sasvim logicno pretpostavljaju da prisustvo ovih sisarskih karakteristika podrzava teoriju da su sisari nastali iz jedne ili vise grupa stvorenja unutar grupe ovih sisarolikih gmizavaca.

Naucnici kreacionisti ne prihvataju ove pretpostavke, naravno. Oni isticu da su kicmenjaci izuzetno raznovrsni. Neki teze manje od 90 grama, dok drugi teze mnogo tona. Neki su ograniceni zivotom na kopnu, sa znatnim razlikama u nacinu kretanja. Drugi su vesti letaci, dok neki zive iskljucivo u moru. Bilo bi zaista iznenadjujuce da kicmenjaci iz razlicitih klasa ne dele mnoge zajednicke karakteristike.

Gledajuci na ovaj problem sa jednog sirokog aspekta, moramo reci da su svi dokazi na strani kreacionistickog pogleda, posto nema ni malo dokaza u fosilnom zapisu koji bi povezao kicmenjake sa ijednim pretpostavljenim pretkom medju beskicmenjacima. Ako sami kicmenjaci nisu evoluirali, kako izvesno izgleda da nisu, evoluciona teorija je mrtva, i besmisleno je spekulisati o evoluciji grupa unutar kicmenjaka, ili unutar bilo kog drugog dela. Ako gledamo na problem sa ogranicenije perspektive, ako ogranicimo nasu paznju na gmizavce, sisarolike gmizavce i sisare, onda ima dokaza koji podrzavaju svako stanoviste.

Evolucioni pogled na dokaze

Istrazimo prvo dokaz koji podrzava pretpostavku da su se sisari razvili od gmizavaca. Radeci tako, pogledajmo geolosku kolonu i vremenske razlike ocima evolucionista, kako se mora uraditi ako se dokaz treba procenjivati unutar pretpostavki evolucionog modela. "Primitivni" sisaroliki gmizavci pojavljuju se istovremeno u fosilnom zapisu sa "reptilolikim" gmizavcima u kasnom gornj0-karbonskom periodu. Od pocetka su ova stvorenja imala karakteristike koje se danas povezuju sa sisarima, ali druge sisarolike karakteristike, kao sto su sekundarno nepce i dvostruki potiljacni zglob, nedostaju. Kasnije, u permskom i triaskom periodu, pojavili su se "napredni" sisaroliki gmizavci koji su imali ove i druge sisarske karakteristike, ukljucujuci visoko diferencirane zube i jedno povecanje dentalne kosti, kao i redukciju velicine drugih kostiju donje celjusti. Na kraju, na granici triasko-jurskog perioda, ili priblizno pre 180 miliona godina po evolucionoj geoloskoj vremenskoj skali, postojalo je jedno stvorenje koje je posedovalo mnoge od ovih sisarolikih karakteristika i koje je, mada je jos uvek imalo potpuno funkcionalan gmizavski tip zglobne vilice (kvadratno-artikularni), takodje imalo, uporedo sa tim reptilskim zglobno-vilicnim sklopom, i jedan zglobno-vilicni sklop sisarskog tipa (skvamozno-dentalni). Tada smo imali jedno stvorenje koje evolucionisti oznacavaju kao prvog sisara.

Neke generalne opservacije

Svi sisaroliki gmizavci smesteni su u potklasu Synapsida. Evolucionisti smatraju da su ova stvorenja jedna prirodna grupa, gde svi dele jednog zajednickog pretka, a taj predak je nastao vrlo rano u istoriji gmizavaca. Oni su zapravo jedna raznovrsna grupa stvorenja. Jedina dijagnosticka crta zajednicka svim clanovima, bilo je prisustvo bocnog otvora u temporalnom regionu, sto je stanje nadjeno samo u ovoj grupi.1 Sisaroliki reptili se dalje dele u dva reda, Pelycosauria, koja konstituise ono sto se smatra najranijim clanovima sisarolikih reptila, i Therapsida, za koje evolucionisti smatraju da sacinjavaju naprednije tipove. Pelycosauria su nadjeni u velikom broju samo u teksaskim crvenim slojevima (donji perm), mada je nekoliko nadjeno i u Evropi. Therapsida su nadjeni uglavnom u Juznoj Americi, Rusiji i u Karoo Supergrupi Juzne Afrike. Romer naziva ovo uredjenje u ova dva reda nelogicnim, ali pogodnim.1 Unutar ova dva reda, familije, rodovi i vrste, uredjeni su u jednom nizu za koji se veruje da predstavlja, ili bar generalno, red kojim su se ovi gmizavci stvarali.

Da li ovaj red predstavlja istinski vremenski niz porekla ovih stvorenja ili je ovaj niz uredjen tako da odgovara vec zamisljenim idejama o evoluciji? Izgleda da ima bar neke osnove za sumnju da su mnoga od ovih stvorenja smestena u taj niz prema zahtevima evolucione teorije. Onda se ovaj niz nudi kao dokaz o toj teoriji!

Nekoliko citata iz literature se moze navesti da se dokumentuje gore spomenuta sumnja. Kemp tvrdi da:

"Zapis je takodje geografski zakrpljen, i ni jedan lokalitet ne daje vise od jednog kratkog segmenta istorije sisarolikih reptila, a u mnogim slucajevima jedan region sadrzi fosile samo jednog doba. Slicno tome, ni jedna taksonomska grupa sinapsida ne javlja se sirom sveta, mada je gotovo sigurno da je bar jedna od njih imala siroku distribuciju u zivotu."2

Izgleda dosta jasno da posto ni jedan lokalitet ne daje vise od kratkog segmenta takozvane istorije sisarolikih gmizavaca, razliciti segmenti moraju da se uporede sa jednim zamisljenim evolucionim nizom, ili bar prema nekoj semi odredjenoj na pretpostavkama zasnovanim na indirektnom dokazu.

Narocito sugestivna je tvrdnja Kemp-a da : "...su sinapsidi takodje od neke koristi geolozima kao stratigrafski indikatori relativne starosti kontinentalnih stena u kojima su nadjeni..."3 Drugim recima, fosili, u ovom slucaju fosili sisarolikih reptila, koriste se da se datiraju stene. Ali kako znamo relativnu starost sisarolikih gmizavaca ako ih koristimo za odredjivanje starosti stena? Njihovim redom u evolucionoj semi usvojenoj od strane evolucionista, naravno!

Jednako je indikativna Romer-ova tvrdnja:

"Mada je korelacija sa morskim etapama moguca u vecini slucajeva, opsta evoluciona teorija o terapsidama i drugim sadrzanim formama sugerise da slojeve sa pelikosaurima treba smatrati za rane permske, Tapinocephalus zonu Bofora i rane ruske horizonte za srednje permske, Endothiodon i Cistecephalus zone Bofora i njihove ekvivalente za kasne permske. Olson je predlozio da se jedan srednji termin eliminise, i da se ceo potez ruskih i africkih slojeva (Double Mountain ili Pease River American nalazi) nazovu kasnim permskim. Ovo izgleda kao jedna neravnomerna podela i uobicajena rano-srednje-kasno permska terminologija vise je u skladu sa jednim sirokim pogledom na permsku evolucionu sliku."4

Tako izgleda da je Romerovo uredjenje ovih raznih lezista u jednom pretpostavljenom vremenskom nizu, odredjen "opstom evolucionom pricom terapsida" i "jednim sirokim pogledom na permsku evolucionu sliku". Nije cudo, onda, da se ono sto je predstavljeno u literaturi, a narocito u udzbenicima, kao jedan vremenski niz za sisarolike gmizavce, generalno slazu sa vremenskim ocekivanjima. To je upravo i konstruisano da se slaze sa tim.

Moze se, medjutim, sugerisati da metodi radiometrijskog datiranja koristeni za datiranje fosila predstavljaju metod nezavistan od bilo kakve pretpostavljene statigrafske korelacije ili evolucione price. Derek Ager, profesor geologije na University College, Swansea, Wales, reagovao je ljutito na takve tvrdnje. On kaze:

"Moje frustracije kao geologa dovedene su do tacke kljucanja clankom David Challinor-a o istorijskim prirodnjackim muzejima (New Scientist, 29.septembar 1983., strana 959.), a narocito njegovom primedbom da 'Originalno, paleontolozi su datirali fosile identifikujuci geoloske slojeve u kojima su oni nadjeni. Danas se vek fosila odredjuje merenjem raspada radioaktivnog ugljenika ili pomocu raspada njihovog radioaktivnog kalijuma u argon'... Jos od William Smith-a na pocetku 19.veka, fosili su i jos uvek najbolji metod za datiranje i povezivanje stena u kojima se javljaju... Sto se tice toga da je to poverenje preslo na fizicare i merenje izotopskog raspada, to dovodi do besa! Izvesno je da takve studije daju datume preko miliona godina, sa velikim marginama gresaka... Ne mogu zamisliti slucajeve radioaktivnog raspada koristenog za datiranje fosila."5

Tako izgleda da se fosili koriste za datiranje stena, a ne metode radiometrijskog datiranja. To izgleda da nas vodi nazad u krug, jer kako datiramo fosile? U konacnoj analizi, sve se izgleda zasniva na jednom pretpostavljenom evolucionom nizu.

Posto su sisaroliki gmizavci navodno napredovali iz vrlo ranih reptolikih formi u vrlo sisarolike forme i najzad u sisare, pretpostavilo bi se da su te promene rezultirale manje ili vise stabilnim napredovanjem od gmizavca ka sisaru. U stvari, sisaroliki reptili posedovali su mozaicki obrazac osobina nadjenih kod reptila i sisara. Na primer, Colbert je primetio da:

"Nije lako odrediti preciznu liniju sisarskih predaka medju teriodontnim gmizavcima. Neki teriodonti su vrlo daleko uznapredovali ka sisarima u izvesnim osobinama, ali relativno primitivni u drugim. Medju svim teriodontima mesavine naprednih i konzervativnih karakteristika tako su raznovrsne, da nije moguce ukazati na jednu narocitu grupu i definisati je kao onu koja napreduje najpozitivnije u smeru sisara."6

Drugim recima, mada bi jedan od ovih takozvanih sisarolikih reptila mogao posedovati izvesne karakteristike za koje se kaze da su sisarske, kao sto su, na primer, sekundarno nepce i diferencirani zubi, on bi mogao i posedovati karakteristike za koje se ocenjuje da su primitivno reptilske. Prema Colbert-u, ova mesavina "naprednih" i "primitivnih" osobina bila je tako karakteristicna za teriodonte ("napredne" sisarolike gmizavce), da je nemoguce odabrati ijednog kao aktuelnog pretka linije koja je vodila ka sisaru.

Da li posedovanje od strane jednog stvorenja nekih karakteristika koje imaju i jedna druga vrsta stvorenja, neminovno ukazuje da je ono prelazna forma izmedju te dve vrste? U prilog negativnog odgovora na ovo pitanje, mozemo citirati brojne primere. Seymouria je bila jedno stvorenje koje je posedovalo neke karakteristike nadjene kod vodozemaca i neke karakteristike nadjene kod gmizavaca. Ona bi stoga trebalo da konstituise "savrsenu prelaznu formu" izmedju vodozemaca i gmizavaca. Ona verovatno ne bi mogla biti jedan takav posrednik, kao sto je ranije pokazano u ovom poglavlju.

Drugi primer je zivi platipus kljunas. Ovo stvorenje je sisar, a ipak ima paciji kljun, stopala sa perajima, i leze jaja, uz posedovanje drugih karakteristika koje se mogu nazvati reptilskim. On ima karakteristike sisara, reptila i ptica, i mozda bi se mogao nazvati jednim "primitivnim" sisarom. On verovatno ne bi mogao biti predak sisara jer se pojavio vrlo skoro, oko 150 miliona godina prekasno da bi bio predak sisara! U stvari, ova jedinstvena kombinacija strukturnih crta cini nemogucim sugestiju da se ona javila iz jedne odredjene klase kicmenjaka ili da je mogla biti posrednik izmedju bilo koje dve vrste. Mogu se navesti mnogi slicni primeri. Tako, postojanje u jednom stvorenju karakteristika posedovanih od strane zivotinja dva razlicita tipa, ne ukazuje neminovno na to da je to stvorenje posrednik izmedju ta dva tipa.

Dalje, sisaroliki gmizavci nisu samo mozaici koji su ukljucivali karakteristike generalno povezivane sa gmizavcima i sisarima, vec su mnogi posedovali strukture koje se ne nalaze kod zivih cetvoronozaca, bilo sisara ili gmizavaca. Tako Kemp kaze:

"Za fosilnu strukturu nije verovatno da ce nalikovati zivoj strukturi ni u jednom velikom detalju, a ipak same razlike mogu ukazivati na vazne funkcionalne razlike. Zaista, u mnogim slucajevima koji se ticu sisarolikih gmizavaca, postoje strukture koje jednostavno nemaju razumne analogije medju zivim cetvoronoscima."7

Jasno, sva takva stvorenja bila bi previse specijalizovana da bi bila preci sisara (ili bilo kog drugog stvorenja, kad smo vec kod toga).

U stvari, praznine u pretpostavljenoj evolucionoj liniji koja vodi od gmizavca do sisara su tako sistematske, da se nijedno stvorenje ne moze smatrati za direktnog pretka drugom. Ovo vredi bilo da govorimo o nizim taksonomskim slojevima (vrsta i rod) ili o visim kategorijama (familije i redovi). Tako Kemp pise:

"Praznine u nizem taksonomskom nivou, vrstama i rodovima, prakticno su univerzalne u fosilnom zapisu sisarolikih gmizavaca. Nema ni jednog adekvatno dokumentovanog slucaja u kome bi bilo moguce da se prati jedan prelaz, vrstu po vrstu, iz jednog roda u drugi."8

U pogledu praznina na visim taksonomskim nivoima, Kemp tvrdi:

"Prividna brzina morfoloske promene u glavnim rodoslovima sisarolikih reptila varira. Iznenadna pojava novih visih taksona, familija, i cak i redova, odmah nakon jednog masovnog izumiranja sa svim osobinama manje ili vise razvijenim, implicira jednu vrlo rapidnu evoluciju."9

"Iznenadna pojava novih taksona... sa svim karakteristikama manje ili vise razvijenim" precizno je ono sto bi se ocekivalo na osnovu kreacionistickog modela stvaranja, ali evolucionisti moraju pokusati da objasne ovaj kontradiktorni dokaz za koristenje "ad hok" pretpostavki "vrlo rapidne evolucije" (kao sto je "isprekidana ravnoteza" ili "punktuisani ekvilibrijum").

Velika praznina u evoluciji sisara

Sisaroliki gmizavci pojavili su se, navodno, tacno na pocetku pojave reptila, postepeno su postajali sve vise nalik sisarima kroz permski i trijaski period, i na kraju su kulminirali sa pojavom prvih pravih sisara na kraju trijasa. U ovo vreme sisaroliki gmizavci su iscezli, mada su oni ranije bili najbrojniji medju svim vrstama reptila, i bili rasireni sirom sveta. Posto se za evoluciju pretpostavlja da je ukljucivala prirodno odabiranje u kojoj se vise adaptirana stvorenja reprodukuju u vecem broju i tako postepeno zamenjuju one manje prilagodjene, ocekivali bismo sada da sisari koji na kraju trijumfuju, cvetaju u velikom broju i da dominiraju svetom.

Medjutim, desila se vrlo cudna stvar. Naime, sisari su nestali sa scene za sledecih 120 miliona godina! Za vreme ovog velikog perioda pretpostavljenog vremena, "reptoliki" reptili, ukljucujuci dinosauruse i mnoga druga kopnena stvorenja, morski i leteci gmizavci, preplavili su zemlju. Sto se tice sisara, medjutim, "najprilagodjeniji" koji su zamenili sisarolike reptile, nisu se mogli skoro nigde naci. Vecina fosilnih ostataka sisara otkrivenih do danas, iz jurskih i krednih perioda, koji su pokrivali, navodno, vise od 120 miliona godina, mogla bi stati u dve sake. Vecinu takvih sisara predstavlja samo nekolicina zuba.

Ako se za evoluciju pretpostavlja da je ukljucivala opstanak najprilagodjenijih, a pod njima se smatraju oni koji se reprodukuju u vecem broju, poreklo sisara predstavlja nesto vrlo cudno, zaista. Posto su opstali u vrlo malom broju, evolucija se ocigledno desavala opstankom neprilagodjenih!

Evolucionisti bi zeleli da verujemo da je evolucija sisara i dalje trajala 120 miliona godina. Za 120 miliona godina, prema evolucionoj teoriji, sisari, koji su ocigledno egzistirali u tom vrlo dugom periodu vremena u izuzetno malom broju, ostali su evoluciono pritajeni kao dosta male generalizovane forme. Onda, u tren oka geoloskog vremena, vecina reptila, ukljucujuci dinosauruse, nestaje, a naglo su se pojavila potpuno formirana 32 reda sisara, svi visoko specijalizovani, tako da su se mogli klasifikovati kao primati, kitovi, sismisi, glodari, neparnoprsti kopitari, parnoprsti kopitari, itd.

U slucaju da se posumnja da smo mozda ovaj slucaj predimenzionirali zbog kreacionisticke pristrasnosti, razmotrimo komentare o ovom pitanju George Gaylord Simpson-a, jednog od vodecih svetskih evolucionista. On kaze da:

"Najzagonetniji dogadjaj u istoriji zivota na zemlji je promena iz mezozoika, doba gmizavaca, u doba sisara. Kao da se naglo spustila zavesa na scenu gde su sve vodece uloge imali reptili, posebno dinosaurusi, u velikom broju i zbunjujucoj raznovrsnosti, i digla se odmah ponovo otkrivajuci istu scenu, ali sa potpuno novom podelom u kojoj se dinosaurusi uopste ne pojavljuju, drugi gmizavci su superbrojni, a sve vodece uloge imaju vrste sisara koje su bile samo nagovestene u prethodnim cinovima."10

Opet bismo mogli naglasiti da su prethodni cinovi pokrivali 120 miliona godina na evolucionoj vremenskoj skali. Da ne bi ijedan evolucionista pretendovao da nema ozbiljnog problema ovde, podseticemo ga da Simpson kaze da je ovo najzagonetniji period u Zemljinoj istoriji. Problem nestaje, naravno, ako se pretpostavka evolucije odbaci, i prihvati kreacionisticki model porekla.

Nepremosceni jaz izmedju gmizavaca i sisara

Dva sisarolika gmizavca, Morganucodon (takodje zvan i Eozostrodon) i Kuehneotherium, navodno predstavljaju najodredjenije prelazne forme izmedju reptila i sisara. Nadjeno je hiljade fragmenata koji prestavljaju mnoge individue Morganucodon-a. Materijal se sastoji od zuba, vilice i fragmenata lobanje i postkranialnog skeleta iz Velsa, kompletne lobanje i vilice iz Lufeng crvenih lezista Kine, kao i materijala dva slicna roda nadjenog u crvenim lezistima Karoo Supergrupe Juzne Afrike.11 Otkriveni su samo izolovani zubi i vilicni fragmenti Kuehneotherium-a iz Velsa. Ova stvorenja su bila vrlo mala, duzine oko 10 cm. Sav ovaj materijal je smesten u gornji trijas na geoloskoj koloni.

Ima stvorenja koja su, tvrdi se, posedovala vilicni zglob sisarskog tipa uporedo sa vilicnim zglobom gmizavackog tipa. Kod sisara postoji jedna kost u svakoj polovini donje vilice, zvanoj dentalna, posto nosi zube, i ova kost direktno se spaja sa skvamoznim podrucjem lobanje. Gmizavci imaju sest kostiju u svakoj polovini donje vilice. Spajanje vilice sa lobanjom je indirektno, preko artikulatne (jednom od kostiju vilice), koja se spaja sa kvadratom kosti, i koja nije nadjena kod sisara.

Druga fundamentalna razlika izmedju gmizavaca i sisara je da svi gmizavci, zivi ili fosilni, imaju jednu kost u uhu, nalik stapicu, poznatu kao kolumela. Sisari poseduju tri kosti u uvu: uzengija, cekic i nakovanj.

Evolucionisti podrzavaju da uzengija odgovara kolumeli, a da su se kvadratna i artikulatna kost gmizavca nekako pomerile u uvo postajuci redom cekic i nakovanj sisarskog uva. Ne daje se objasnjenje kako su posrednici mogli da cuju dok se ovo desavalo.

Sledeca teskoca u vezi sa gore navedenom idejom je cinjenica, da kad je hiljade fosila reptila nadjeno da poseduju jednu usnu kost i mnogostruke vilicne kosti, a hiljade fosila sisara nadjeno da poseduju usne kosti i jednu vilicnu kost, ni jedno fosilno stvorenje nije nikada nadjeno koje bi predstavljalo prelazni stepen, kao sto bi bio onaj koji bi imao tri kosti u vilici i dve kosti u uvu.

Morganucodon12 i Kuehneotherium13 su posedovali potpuno razvijene reptilske kosti u svojoj donjoj vilici. Dalje, nije bilo redukcije u funkcionalnom znacaju reptilskog (kvadratno-artikularnog) vilicnog zgloba, mada se za ova stvorenja pretpostavlja da su posrednici izmedju gmizavaca i sisara, navodno posedujuci sisarski (skvamozno-dentalni) vilicni zglob uz reptilski vilicni zglob. Kermack tvrdi:

"Najcudnija karakteristika ekstra-vilicnih kostiju Morganucodon-a je njihov cinodontni karakter. U poredjenju sa jednim tako naprednim cinodontom kao sto je Cynognathus, prisutne ekstra kosti ne pokazuju redukciju, ni u velicini ni u kompleksnosti strukture. Zapravo, stvarni reptilski vilicni zglob bio je relativno isto tako mocan kod sisara, Morganucodon-a, kakav je bio i kod reptila Cynognatus-a. Ovo je bilo sasvim neocekivano."12

Ovi autori kazu da evolucionisti vec dugo drze da je postojalo jedno progresivno slabljenje vilicne kosti u prelazu sa ranih na kasne cinodonte, i ovo slabljenje se nastavilo kod prvih sisara (cinodonti su bili "napredni" sisaroliki gmizavci). Ovo je ono sto bi se predvidelo da su sisari evoluirali od gmizavaca i da je postojala jedna postepena evoluciona zamena reptilskog vilicnog zgloba u sisarski vilicni zglob. Kermack i njegovi saradnici sada odbacuju ovu ideju posto je gmizavacki vilicni zglob Cynognathus-a bio izuzetno jak, a donja vilica Morganucodon-a blisko je nalikovala onoj Cynognathus-a.

U svakom slucaju, nema sumnje da je Morganucodon imao jedan mocan standardni vilicni zglob reptilskog tipa. Mada se gotovo sav raspolozivi materijal povezan sa Morganucodon-om sastoji od disartikulatnih kostiju (individualne kosti koje se sastoje iz fragmenata), jedan deo vilice otkriven sa kvadratnom kosti bio je jos uvek u kontaktu sa artikularnom kosti, sto ne ostavlja sumnju u postojanje jednog gmizavackog vilicnog zgloba kod ovog stvorenja. Ali, jesu li Morganucodon i Kuehneotherium, uz ovaj gmizavacki vilicnini zglob, imali i tacku kontakta izmedju dentalne i skvamozne kosti i, ako je tako, da li ovo ukazuje na pocetno formiranje vilicnog zgloba sisarskog tipa?

Kermack i njegove kolege svakako veruju da je ovo ustanovljeno za Morganucodon-a i Kuehneotherium-a (za ovo kazu da je postignuto i kod nekoliko drugih grupa sisarolikih reptila14). Sta je osnova za ovo verovanje? Bez obzira na to kako se ovo uverenje drzi jakim, ono se zasniva na zakljucivanju. Dokaz je izuzetno fragmentaran i nisu na raspolaganju fosili koji bi pokazivali dentalnu kost u stvarnom kontaktu sa skvamoznom kosti lobanje. U stvari, cak nije na raspolaganju ni jedna netaknuta donja vilica, vec su svi ovi uzorci rekonstruisani iz fragmenata.

Sta je dokaz za jedan dentalno-skvamozni zglob kod ovih stvorenja? Ovaj dokaz sastoji se od jednog navodnog kondila na dentalnoj kosti. Kondil je okrugli izboceni deo na kraju kosti i formira loptu i rupu zgloba sa supljim delom (zvanim fosa) druge kosti. Kod sisara postoji vrlo istaknut kondil na zadnjem delu dentalne kosti koji je spaja sa skvamoznom kosti lobanje. Skvamozna kost sadrzi fosu za primanje kondilne kosti i taj kontakt formira vilicni zglob. Kod Morganucodon-a i Kuehneotherium-a, dentalna kost je dovoljno siroka da ohrabri verovanje kako je ona imala kontakt sa skvamoznom kosti i navodna tacka kontakta sa dentalnom kosti naziva se kondil.

Da li je dentalna kost ovih stvorenja zaista pravila kontakt sa skvamoznom, moze se samo zakljucivati. Ali, ako je bilo stvarnog kontakta izmedju dentalne i skvamozne kosti, da li bi se moglo reci da to konstituise jedan sisarski tip zglobne vilice koja je postojala zajedno sa reptilskim vilicnim zglobom? Moramo se setiti da su ova stvorenja imala potpuno razvijeni mocni reptilski vilicni zglob. Anatomija potrebna za takav vilicni zglob, ukljucujuci uredjenje i nacin pricvrscenosti muskulature, uredjenje krvnih sudova i nerava, itd., mora biti sasvim razlicita od one potrebne za jedan sisarski vilicni zglob. Kako je onda jedan mocni, potpuno funkcionalni reptilski vilicni zglob mogao postojati zajedno sa sisarskim vilicnim zglobom?

Znacajno je da su slicne tvrdnje u pogledu postojanja duplog vilicnog zgloba kod Probainognathus-a i Diarthrognathus-a dovedene u pitanje. Probainognathus i Diarthrognathus su predstavljeni kao vrlo bliski, hipoteticki direktni, preci sisara. Sto se tice Probainognathus-a, Kemp tvrdi:

"Druga mnogo navodjena karakteristika Probainognathus-a koja ga povezuje sa sisarima je sekundarni kontakt izmedju dentalne i skvamozne kosti. U stvari, postoji izvesna sumnja da li postoji jedan stvarni kontakt izmedju njih (Crompton i Jenkins, 1979)..."15

U pogledu Diarthrognathus-a, Gow tvrdi:

"Iktidosaurus Diarthognathus, iz Klarens Formacije (Cave Pescari) (Crompton, 1958.) generalno se drzi da ispunjava morfoloski stepen posredan izmedju cinodonata i sisara; specificnije, za njega se misli da ima i sisarski i gmizavacki vilicni zglob. Medjutim, nekoliko Crompton-ovih interpretacija morfologije donje vilice i njene povezanosti sa lobanjom bile su pogresne. Neke, ali ne i sve od ovih, pojavile su se u stampi (Crompton, 1972)."16

Tako vidimo da je ideja, da je postojao i sisarski i gmizavski vilicni zglob kod ovih stvorenja, dovedena u pitanje u samim evolucionim krugovima. Ova stvorenja su sva iscezla. Sve sto ostaje je izuzetno fragmentarni fosilni materijal. Nacin na koji se ova stvorenja rekonstruisu i na koji se njihova funkcija vizualizuje, cesto je pod uticajem unapred zamisljenih ideja o onome sto bi trebalo ocekivati. Evolucionisti se osecaju sigurnim, da su gmizavci evoluirali u sisare. Ovo bi onda zahtevalo zamenu jednog reptilskog vilicnog zgloba sisarskim. Sa ekstremno fragmentarnim i nepotpunim materijalom koji je na raspolaganju, moguce je da je ono sto se "vidi" - ono sto se zeli videti, pre nego sto to stvarno jeste. Konacno, i ovo je zakljucno, nije nadjen ni jedan jedini posrednik izmedju zivotinje sa mocnim, potpuno funkcionalnim reptilskim vilicnim zglobom i zivotinje sa jednim mocnim, potpuno funkcionalnim sisarskim vilicnim zglobom. Svi Gmizavci, bio to Morganucodon, Kuehneotherium ili koji god, imali su potpuno kompletirane reptilske kosti u vilici, a svi sisari, fosili ili zivi, imaju jednu jedinu kost na svakoj strani donje vilice. Nisu nadjeni posrednici.

Reptilsko naspram sisarskog uva

Dalje, ne mozemo odvajati dokaz povezan sa vilicnim zglobom od onog povezanog sa slusnim aparatom. Kao sto je ranije spomenuto, evolucionisti veruju, da posto su kosti u reptilskoj vilici, osim dentalne kosti, postepeno postale oslobodjene svoje funkcije u vilici, bile su sad slobodne ili da nestanu ili da preuzmu neku novu funkciju. Tako, kvadratna i artikularna kost postaju slobodne (bile su, usput, cvrsto pricvrscene za dentalnu kod Morganucodon-a) i nekako su nasle svoj put u srednje uvo da bi na kraju postale cekic i nakovanj, redom. Ovo bi zahtevalo da je uzengija (kolumela) gmizavca postala slobodna od svoje pricvrscenosti za timpanum (usni bubanj), i da retroartikularni delic artikularne kosti postigne pricvrscenost za bubanj (posto je artikularna kost reptila navodno postala cekic sisara, koji je pricvrscen za bubanj). Nekako je, dok se sve ovo odvijalo, kvadratna kost reptilskog pretka morala da stekne slobodu, pomeri se u srednje uvo, i ubaci se izmedju uzengije i cekica. Dok se sve ovo manevrisanje odvijalo, sve ove kosti morale su da se nekako ponovo uoblice i preurede na jedan najcudesniji nacin, tako da su mogle funkcionisati u jednom sasvim novom slusnom aparatu.

Anatomski problemi povezani sa tako postuliranim procesom su daleko veci od prostog zamisljanja, kako su dve kosti, precizno oblikovane kako bi sacinjavle jedan mocno efikasni vilicni zglob, mogle da se pomere u srednje uvo i preoblikuju u cekic i nakovanj, koji su precizno projektovani da funkcionisu sa prepravljenom uzengijom u mnogo drugacijem slusnom aparatu, a da sve to vreme stvorenje nastavlja da zvace i da guta! Koliko god ovaj problem izgledao nepremostiv, on bledi u relativnu beznacajnost kada se razmotri cinjenica da je sustinski organ sluha kod sisara Kortijev organ, kojeg nema ni jedan reptil, niti ima dokaza da bi mogao dati cak i nagovestaj o tome odakle bi ovaj organ mogao doci.

Kortijev organ je izuzetno komplikovan organ. Za njega se predlaze da citalac konsultuje jedan od standardnih tekstova anatomije radi opisa. Nema pomoci, osim cudjenja, pred ovim slozenim i cudesno dizajniranim organom. On nema homologa kod gmizavaca. Nema moguce strukture kod gmizavca iz koje je on mogao proisteci. On mora da je stvoren "de novo", posto je bio potpuno nov.

Prema teoriji evolucije, sve evolucione promene javljaju se kao rezultat gresaka u toku reprodukcije gena. Svaka promena do koje su dovele takve mutacije, ako je forma prezivela, morala je biti superiorna u odnosu na prethodne forme. Tako, ako je evolucija istinita, mi moramo poverovati da je niz hiljada i hiljada gresaka na jedan cudesno koordiniran nacin stvorilo Kortijev organ da funkcionise u uvu, koje je u isto vreme moralo da bude reizgradjeno, u skladu s tim, dok se zadrzavalo u dvema kostima iz vilice, koja je morala da se redizajnira. Dalje, svaki posredni stepen ne samo da je morao biti posebno funkcionalan, vec je morao biti i superioran u odnosu na prethodni stepen. I nakon sto je sve ovo bilo postignuto, mi jos uvek danas imamo gmizavce i ptice sa istim staromodnim reptilskim i pticijim slusnim aparatima, koji su isto tako efikasni kao odgovarajuci sisarski aparati.

Druge potrebne promene

Dalje, dok su se sve ove gornje cudesne promene desavale, ova stvorenja su takodje i izumela (genetskim greskama) mnoge druge cudesno nove fizioloske i anatomske organe i procese, ukljucujuci novi nacin reprodukcije, mlecne zlezde, regulaciju temperature, dlaku, i novi nacin disanja.

Struktura grudnog pojasa sisara razlikuje se fundamentalno od onog kod gmizavca. Kod gmizavaca, on se spaja sa grudnom kosti pomocu korakoid kostiju i formira deo grudnog kosa. Ovo nije slucaj kod sisara. Kod reptila je prednji deo grudne kosti cvrst i nesposoban za sirenje. Kod sisara grudna kost se moze siriti. Kod sisara grudna i trbusna supljina odvojene su dijafragmom, jednim vlaknasto-misicnim organom. S obzirom da reptili nemaju dijafragmu, njihova grudna kost nije zatvorena kutija. Kao posledica gore navedenog, gmizavci ne mogu disati kao sisari. Oni ne mogu naizmenicno siriti i skupljati grudnu kost kao sto je slucaj kod sisara. Oni moraju usno disati.

Kod reptila nema strukture koja je ni na koji nacin slicna ili homologna sisarskoj dijafragmi. Kod gmizavca nije nadjena struktura iz koje bi dijafragma mogla nastati. Morala se stvoriti jedna komplikovana struktura "de novo" (i nizom gresaka!) da bi se vrsila funkcija koja je vec bila zadovoljavajuce izvrsena na jedan drugaciji nacin kod pretpostavljenog reptilskog pretka.

Rezime

Kako god da se oni nazovu, Morganicodon i Kuehneotherium, posedovali su potpuno kompletne reptilske kosti u vilici, jedan mocni, potpuno funkcionalni vilicni zglob, i standardno, jednokoscano reptilsko uvo. Sa druge strane, svi sisari, zivi ili fosili, imaju jednu vilicnu kost, potpuno funkcionalan sisarski vilicni zglob i vrlo razlicit slusni aparat, koji ukljucuje tri kosti u srednjem uvu i sasvim jedinstvenu i ekstremno slozenu strukturu - Kortijev organ. Kao sto je ranije ukratko opisano, ima mnogo drugih fundamentalnih razlika izmedju gmizavaca i sisara. Ovde se tvrdi da promene nisu mogle da se jave postepeno i da je ideja, da je reptil postepeno evoluirao u sisara, naucno neodrziva. Tako, jedna brizljiva, detaljna i objektivna analiza anatomije, fiziologije i paleontologije gmizavaca i sisara, najbolje podrzava teze da su ove dve vrste kicmenjaka uvek bile odvojene i razlicite, bez genetske veze izmedju sebe.

Literatura

Ref 1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed., U. of Chicago Press, Chicago, 1966.

1. Romer, Ref. 1, str. 173.

2. T. S. Kemp, Mammal-Like Reptiles and the Origin of Mammals, Academic Press, New York, 1982, str. 3.

3. Kemp, Ref. 26, str. 4.

4. A. S. Romer, Bull. Indian Geol. Assoc. 2(1-2):17 (1969).

5. D. Ager, New Scientist 100:425 (1983).

6. E. H. Colbert, Evolution of the Vertebrates, John Wiley and Sons, New York, 1980, str. 246.

7. Kemp. Ref. 26, str. 9.

8. Kemp. Ref. 26, str. 319.

9. Kemp. Ref. 26, str. 327.

10. G. G. Simpson, quoted in Life Bifore Man, Time-Life Books, New York, 1972, str. 42

11. Kemp;Ref. 26, str. 255.

12. K. A. Kermack, F. Mussett and H. W. Rigney, Zool. J. Linn. Soc. 53(no. 2):157 1973.

13. D. M. Kermack, K. A. Kermack and F. Mussett, Zool. J. Linn. Soc. 47(No. 312):418 1968.

14. A. W. Crompton and F. A. Jenkins, Jr. , "Origin of Mammals" in Mesozoic Mammals, J. A. Lillegraven, Z. Kielan-Jaworowska and W. A. Clemens, eds. , University of California Press, Berkley, 1979, str. 62.

15. Kemp, Ref. 26, str. 271.

16. C. E. Gow, Paleontologia Africana, 24:15 (1915).


Maticna strana