Prelaz od jednocelijskih organizama do beskicmenjaka


Prema evolucionoj teoriji, zivot se prvo pojavio na ovoj planeti u obliku mikroskopskog, jednocelijskog organizma. Stotine clanaka i knjiga su objavljene sadrzeci spekulacije o tome kako je do ovog dogadjaja moglo doci, i kritike ovih pojmova su na raspolaganju od strane naucnika kreacionista.1-4 Na kraju, evolucionisti veruju da ta prva forma zivota ne samo da je divergirala u mnoge jednocelijske organizme koje i sada postoje - bakterije, alge, gljive, amebe - vec da je metazoa evoluirala iz jednog ili vise ovih jednocelijskih organizama. Upravo to kako se ovo desilo i koji su nosioci bili ukljuceni, predstavlja jednu od najvecih i jos neresenih misterija evolucije. Metazoe tj. visokokompleksne visecelijske strukture sa specijalizovanim organima, naglo se pojavljuju, potpuno formirane u fosilnom zapisu. Nema posrednika na raspolaganju u fosilnom zapisu koji povezuju jednocelijske organizme sa kompleksnim beskicmenjacima, a koji su navodno iz njih proizisli.

Prvi obilni fosilni zapis kompleksnih beskicmenjaka pojavljuje se u stenama takozvanog "kambrijumskog" perioda. Evolucionisti pretpostavljaju da sedimenti koji su formirali kambrijumske stene pocinju sa deponovanjem pre oko 600 miliona godina i da se vreme ukljuceno u njihovo deponovanje protezalo tokom 80 miliona godina. U kambrijumskim stenama nadjeni su fosili trilobita, sundjera, brahiopoda, crva, meduza, morskih krastavaca, rakova i ostalih kompleksnih beskicmenjaka. Pojava ove velike raznovrsnosti kompleksnih bica je tako necekivana, da je opste protumacena kao "kambrijumska eksplozija" u geoloskoj literaturi.

Sedimentne stene za koje se veruje da su se formirale pre kambrijumskog perioda pripisuju se jednom dosta nejasnom periodu koji se naziva "prekambrijumski". Stene prekambrijumskog perioda generalno leze ispod kambrijumskih (mada ne uvek), i veruje se da su se tamo natalozile u toku mnogih stotina miliona godina koje su prethodile kambrijumskom periodu. Danas ima mnogo izvestaja u naucnoj literaturi o otkricu u prekambrijumskim stenama fosila mikroskopskih jednocelijskih mekusaca, kao sto su bakterije i alge. Na osnovu ovoga evolucionisti tvrde da se zivot javio na Zemlji pre vise od tri milijarde godina, mozda pre cak 3,5 milijardi godina.

Bilo bi dobro ubaciti jednu notu upozorenja na ovoj tacki u pogledu ovih izvestaja. Izvesno je da su mnogi od njih pod znakom pitanja i otvoreni za raspravu. Neki skorasnji spisi su sugerisali nesigurnosti takvih identifikacija.5-8 Na primer, mada oni prihvataju mogucnost da su izvesni mikrofosili prekambrijumskog doba bili bioloskog porekla, Engel je upozorio da:

"Uspostavljanje prisustva bioloske aktivnosti za vreme vrlo ranog prekambrijumskog perioda jasno postavlja teske probleme... skepticizam o ovoj vrsti dokaza o ranom prekambrijumskom zivotu je na mestu."8

U svakom slucaju, ako su jednocelijska stvorenja dovela do velikog niza kompleksnih beskicmenjaka koji je naglo stupio na scenu, a gotovo tri milijarde godina je proteklo izmedju porekla zivota i ove "kabrijumske eksplozije" slozenih beskicmenjaka, moramo naci zapis o toj evoluciji negde u stenama prekambrijumskog perioda. Sve od Darvina na ovamo stene su bile intenzivno istrazivane radi ovog zapisa, ali su za evolucioniste rezultati veoma razocaravajuci. Nigde na ovoj Zemlji - ni na jednom kontinentu, niti na dnu ijednog okeana - nismo mogli naci posrednike izmedju jednocelijskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka. Gde god ili kad god ih nalazimo, od samog pocetka, meduza je meduza, trilobit je trilobit,a morski jezevi su morski jezevi.

U vezi sa ovim, Axelrod tvrdi:

"Jedan od velikih neresenih problema geologije i evolucije je pojava divergiranih, visecelijskih morskih beskicmenjaka u nizim kambrijumskim stenama na svim kontinentima, a njihovo odsustvo u starim stenama."

Posle razmatranja razlicitih tipova koji se nalaze u kambrijskom periodu, Axelrod nastavlja ovako:

"Medjutim, kad se okrenemo ispitivanju stena prekambrijumskog perioda trazeci prethodnike ovih ranih kambrijskih fosila, oni se nigde ne mogu naci. Za mnoge debele (preko 1500 m) naslage sedimentnih stena, sada se zna da leze u neprekinutom nizu slojeva koji sadrze najranije kambrijumske fosile. Ovi sedimenti su ocigledno bili pogodni za ocuvanje fosila jer su cesto identicni sa stenama koje ih pokrivaju i koje su fosilonosne, pa ipak u njima nisu nadjeni fosili."9

George Gaylord Simpson se borio hrabro, ali ne i uspesno sa ovim problemom, posto je bio prinudjen da prizna da odsustvo prekambrijumskih fosila (osim fosila mikroorganizama) predstavlja "veliku misteriju istorije zivota".10

Znacajan broj evolucionista, od kojih smo vec citirali Axelrod-a i Simpson-a podrzava to da nisu nadjeni neki fosili nesumnjivo visecelijskih organizama u stenama koje su nesumnjivo starije od kambrijumskih. Na primer, 1973. godine, Preston Cloud, evolucioni geolog, izrazio je svoje ubedjenje da jos nema zapisa nedvosmislenih metazoa u nesumnjivim prekambrijskim stenama.11

U skorije vreme, medjutim, za jednu kolekciju fosila metazoa koja je postala poznata kao Ediakara Fauna po njenom prvom otkricu u Australiji,12 veruje se da je kasna prekambrijumska i pretpostavlja se da je 680 miliona godina stara. Tipicni predstavnici su sada poznati iz fosilnuh ostataka pronadjenih ne samo u Australiji, vec i u Njufaundlendu, Engleskoj, Sibiru i Juznoj Africi. Sve do vrlo skorasnjeg vremena za neke od ovih stvorenja se verovalo da su slicni danasnjim meduzama, crvima i drugim celenteratima i ehinodermatima. Primeceno je i nekoliko ostalih, prethodno nepoznatih i dosta problematicnih fosilnih stvorenja.

Ova otkrica ne olaksavaju problem evolucionoj teoriji. Ova stvorenja ni na koji nacin nisu posrednici izmedju jednocelijskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka prethodno nadjenih u kambrijumskim stenama. One jesu kompleksni beskicmenjaci. Dalje, skoro je ustanovljeno da stvorenja Ediakara Faune nisu ista kao crvi, celenterati i ehinodermati kambrijumskog perioda. U stvari, oni su tako bazicno drugaciji, da je nedvosmisleno utvrdjeno da nisu mogli biti preci ijedne od kambrijumskih zivotinja.13 Potvrdjeno je da je, prethodno nepriznato, masovno unistenje eliminisalo sva ova bica mnogo miliona godina pre kambrijumskog perioda.

Tako misterija kambrijumske eksplozije ostaje. Interesantno posmatrati kako se evolucionisti bore sa ovom kontradikcijom u teoriji evolucije. Eldredge, paleontolog u americkom istorijskom prirodnjackom muzeju, na primer, posle diskusije o Ediakara Fauni, kaze:

"Tada se desilo nesto kao eksplozija. Pocevsi od pre oko 600 miliona godina, i nastavljajuci od oko deset do petnaest miliona godina, najraniji znani predstavnici glavnih vrsta zivotinja koje i danas postoje u morima, dosta se naglo pojavljuju. Ovaj dosta produzeni "dogadjaj" pokazuje se graficki u stenskom zapisu: po celom svetu, priblizno u isto vreme, debeli slojevi stena, bez ikakvih lako primetnih fosila, prekriveni su sedimentima koji sadrze ogroman niz beskicmenjaka sa ljusturama: trilobita (izumrlih rodjaka rakova i insekata), brahiopoda, mekusaca. Sve tipicne forme tvrdoljuskastih zivotinja vidimo i u danasnjim okeanima, mada u primitivnoj, prototipskoj formi, i u morima od pre 600 miliona godina.

Kreacionisti su napravili mnogo od ovog iznenadnog razvoja jednog bogatog raznovrsnog fosilnog zapisa, gde do skoro nije bilo nicega...

Zaista, iznenadna pojava raznovrsnih nizova fosila koje geolozi koriste da bi obelezili pocetak kambrijumskog perioda (najstariji deo paleozojske ere), predstavlja jedan fascinantan intelektualni izazov."14

Eldredge nudi nekoliko mogucih objasnjenja za ovaj problem. On spominje da je jedna skorasnja sugestija, da se nivo atmosferskog kiseonika podigao do kriticne tacke tako da je nivo kiseonika u okeanu postao povoljan da odrzi raznovrsnost zivota.15 On, medjutim, priznaje, da su crveni slojevi ili stene koji sadrze visoki procenat fero-oksida stari najmanje dve milijarde godina, sto ukazuje na prisustvo visokog procenta kiseonika u atmosferi. Ako je na evolucionoj vremenskoj skali kiseonik postojao u izobilju pre dve milijarde godina, a kambrijumska eksplozija se nije javila sve do pre 600 miliona godina (razlika 1,4 milijarde godina), izgleda jasno da iznenadna pojava svih ovih kompleksnih beskicmenjaka nema nikakve veze sa kiseonickim sadrzajem u atmosferi.

Eldredge-ov glavni argument je da se evolucija ne odvija neminovno sporo i postepeno, vec da se neke epizode u evoluciji mogu, geoloski receno, odvijati vrlo rapidno.15 Tako, upravo pre nastupanja kambrijumsog perioda, iz ovih ili onih razloga desila se evoluciona eksplozija - jedna velika raznovrsnost kompleksnih visecelijskih organizama, od kojih su mnogi imali cvrste delove, iznenada se razvila. Do ove evolucije je doslo tako brzo (mozda u samo 15 ili 20 miliona godina, manje ili vise), da jednostavno nije bilo dovoljno vremena da ta posrednicka stvorenja ostave fosilni zapis koji se moze otkriti.

Ova ideja eksplozivne evolucije zaista nije nova, jer je ona vec koristena u proslosti da objasni odsustvo prelaznih formi.10 U svakom slucaju, ova ideja nece izdrzati ispitivanja. Kao prvo, koji je jedini dokaz za ove postulirane rapidne eksplozije evolucije? Odsustvo prelaznih formi! Tako evolucionisti kao sto su Eldredge, Simpson i drugi, pokusavaju da odsustvo prelaznih formi iskoriste kao potporu za svoj evolucioni scenario!

Ono sto se predvidja na osnovu evolucije - prisustvo prelaznih formi - nije na rapolaganju, i tako radije, umesto da prizna dokaz koji opovrgava njihovu teoriju, novi scenario predvidja upravo obrnuto - odsustvo prelaznih formi. Dalje, genetika je cvrsto protiv pojma rapidnih eksplozija evolucije. Zapravo, evolucionisti tvrde da razlog zasto nikada nismo bili svedoci ikakve zaista znacajne evolucione promene za vreme sveukupnog ljudskog posmatranja, je to sto se evolucija desava tako sporo. Zaista, genetski aparat gustera, na primer, totalno je posvecen produkciji drugog gustera, i ideja da bi mogli postojati procesi koji nekako nadilaze ovaj genetski bedem protiv promene i konvertuju gustera u drugo bice bez ostavljanja fosiliziranih posrednika je jedno proizvoljno razmisljanje i suprotno je nauci. Jos je neverovatnija ideja da se ovo moglo desiti citavom mnostvu kompleksnih stvorenja. Najzad, mada 15 do 20 miliona godina mogu izgledati kratak period evolucionistima, to jeste vrlo, vrlo dugo vreme - dovoljno vremena da se ostavi bogat fosilni zapis.

Kasnije, u Eldredge-ovoj knjizi, gore citiranoj, on predlaze najneverovatniju ideju od svih da bi objasnio veliku kambrijumsku eksploziju. On tvrdi:

"Ne vidimo mnogo dokaza o posrednicima u ranom kambrijumskom periodu zato sto su posrednici morali biti mekanog tela, i tako je postojala izuzetno mala verovatnoca da se oni fosilizuju."16

Tesko je poverovati da je Eldredge ili bilo koji drugi naucnik mogao tako nesto tvrditi. Kakvi god da su oni postojali, evolucioni preci kambrijumskih zivotinja morali su biti kompleksni - jednocelijski organizam ne bi bio sposoban da se iznenada razvije u jedno veliko mnostvo raznovrsnih kompleksnih beskicmenjaka bez prolaska kroz jedan dugi niz posrednika sve vece kompleksnosti. Sigurno je, ako su paleontolozi u stanju da nadju brojne fosile mikroskopskih jednocelijskih bakterija i algi mekanog tela, kao sto Eldredge ne sumnja da jesu, onda oni mogu lako naci fosile svih stepena posrednosti izmedju tih mikroskopskih organizama i kompleksnih beskicmenjaka kambrijumskog porekla. Dalje, uz mnoge nadjene dokaze o fosilnim algama i bakterijama, mora biti mnogo stotina nalaza visecelijskih organizama mekanog tela, kao sto su crvi i meduze, u naucnoj literaturi. Stvorenja iz Ediakara Faune, o kojima je javljeno sa pet kontinenata, upravo su mekanog tela.

Jos je neverovatnija Eldredge-ova sugestija da su svi posrednici, koji su doveli do stvaranja naglo pronadjenih i potpuno formiranih organizama u kambrijskim stenama, bili mekanog tela. Kao sto Eldredge opisuje gore, kambrijumske zivotinje ukljucuju jedan ogroman niz ljuskastih beskicmenjaka - stvorenja sa cvrstim delovima. Ako su, kao sto Eldredge kaze, svi posrednici bili mekanog tela, to znaci da se veliko mnostvo raznih stvorenja sa cvrstim delovima iznenada javilo direktno od stvorenja sa mekim telom. Ovo je jednostavno nemoguce. Anatomija, fiziologija i sam nacin zivota beskicmenjaka sa cvrstim delovima, tesno je povezan i zavistan od ovih cvrstih delova. Tako je anatomija zivotinja sa mekim telom vrlo drugacija od anatomije mekih zivotinja sa cvrstim delovima. Ako su beskicmenjci sa cvrstim delovima evoluirali iz stvorenja sa mekim telima, onda ta promena mora biti postepena i mora se javiti mnogo posrednickih stepena koji bi dozvoljavali postepeno sticanje cvrstih delova i promena u nacinu zivota ovih stvorenja. Ovo postepeno sticanje cvrstih delova od strane mnogih bica trebalo bi da je obilno dokumentovano u fosilnom zapisu. Fosili hiljada ovih posrednickih stepena trebalo bi da se nalazi po muzejima. Medjutim, nije nadjen ni jedan.

Evolucionisti veruju da je ogromni niz beskicmenjaka predstavljen u kambrijumskim stenama evoluirao od zajednickih predaka, ali naravno nema ni jednog fosila posrednika da to dokumentuje. Milijardama puta miljarde ovih bica zivelo je i umiralo ali se ni jedan ne moze naci u kolekcijama paleontologa. Veliki nepremosceni jazovi odvajaju takva bica kao sto su meduze, sundjeri, crvi, morski krastavci, trilobiti, brahipodi i drugi.

Ovo ostavlja evolucioniste sa onim sto Simpson naziva velikom misterijom istorije zivota. U jednom pregledu17 jedne skorasnje knjige o poreklu velikih beskicmenjackih grupa18, Runnegar tvrdi da:

"Kao sto bi se moglo i ocekivati, paleontolozi su se skoncentrisali na fosilni zapis i stoga su omogucili jedno obilje informacija o ranoj istoriji velike raznovrsnosti mnostva beskicmenjackih grupa, ali malo uvida u njihovo poreklo."

Eldredge dopusta da je "kambrijumska evoluciona eksplozija jos uvek obavijena misterijom."19 Ali kreacionisti kazu, kakav bi veci dokaz za stvaranje dale stene od ovog velikog broja raznovrsnih kompleksnih stvorenja bez ijednog traga njihovih predaka? Tako od samog pocetka vidimo, na osnovu jednog evolucionog scenarija, da je ovaj dokaz direktno kontradiktoran predvidjanjima zasnovanim na evoluciji, ali je znacajno u skladu sa predvidjanjima zasnovanim na stvaranju.

Literatura

1. S. Aw, Chemical Evolution, Master Books, San Diego, 1982.

2. A. E. Wilder Smith, The Creation of Life, A Cybernetic Approach, Master Books, San Diego, 1970.

3. D. T. Gish, Speculations and Experiments Related to Theories on the Origin of Life: A Critique, Creation-Life Pub., San Diego, 1973; Creation Research Soc. Quart 15:185 (1979).

4. C. B. Thaxton, W. L. Bradley and R. L. Olsen, The Mystery of Life's Origin, Philosophical Library, New York, 1984.

5. P. Cloud, Science 148:27 (1965).

6. M. N. Bramlette, Science 158:673 (1967).

7. W. H. Bradley, Science 160:437 (1968).

8. A. E. J. Engel, B. Nagy, L. A. Nagy, C. G. Engel, G. O. W. Kremp, and C. M. Drew, Science 161:1005 (1968).

9. D. Axelrod, Science 128:7 (1958).

10. G. G. Simpson, The Meaning of Evolution, Yale University Press, New Haven, 1949, str. 18.

11. P. Cloud, Geology, 1:123 (1973).

12. M. F. Glaessner, Sci. Amer. , Mart 1961, str. 2-8.

13. S. J. Gould, Natural History 93 (2):14-23 (1984).

14. N. Eldredge, The Monkey Business: A Scientist Looks at Creasionism, Washington Square Press, New York, 1982, str. 44.

15. Eldredge, Ref. 14, str. 47.

16. Eldredge, Ref. 14, str. 130.

17. B. Runnegar, J. Paleont. 55:1138 (1981).

18. M. R. House, ed., The Origin of Major Invertebrate Groups, Sistematics Assoc. Special Vol. 12, Academic Press, New York, 1979.

19. Eldredge, Ref. 14, str. 46.


Maticna strana