Helijum u atmosferi


Jedna od najpoznatijih metoda za odredjivanje starosti Zemlje, besumnje je radioaktivno raspadanje urana 238 i torijuma 232. Vreme poluraspada urana 238 je, kao sto se moze videti, dovelo do najsire prihvacene tvrdnje o starosti Zemlje od 4,5 milijardi godina. Medjutim, ko se ozbiljno i temeljno pozabavi ovim kompleksom tema, mora da dodje do zakljucka da cak i radioaktivno raspadanje urana i torijuma upucuje na mladu, cak veoma mladu Zemlju.

Prilikom raspadanja urana 238 i torijuma 232 do olova se oslobadja po osam alfa-cestica (svaka cestica ima po dva protona i dva neutrona - dakle, atomsko jezgro helijuma).

Strucnjaci nam daju podatak da litosfera raspolaze sa preko 2 x 1014 tona urana i 5 x 1014 tona torijuma.

Henry Faul u knjizi Nuclear Geology, John njiley, N.Y., iznosi da litosfera svake godine u atmosferu oslobadja oko 300.000 tona helijuma.

U ovom trenutku atmosfera sadrzi 3,5 x 109 tona, ili 3,5 milijardi tona helijuma. Ako pretpostavimo da je celokupni helijum nastao usled radioaktivnog raspadanja, onda dobijamo starost Zemlje od nesto vise nego 10 hiljada godina.

Medjutim, Zemlja je navodno stara 4,5 milijarde godina. Zato bi trebalo da podjemo u potragu za 1,35 triliona tona helijuma (13,5 x 1014).

Postoje samo dve mogucnosti. Helijum je ili postojao u toj kolicini i izgubio se u svemiru, ili pak u toj kolicini nikada nije postojao, jer Zemlja i nije stara 4,5 milijarde godina.

Ovo potkrepljuje i The New Larousse Encyclopedia of the Earth, 1972, str.37:

"Ako neko telo hoce da se oslobodi Zemljine teze, ono bi moralo da se krece brze od 40 hiljada kilometara na cas. Medjutim, atomi gasa u gornjim slojevima atmosfere imaju brzinu od samo oko 3 hiljade kilometara na cas. Na taj nacin Zemlja i njen vazdusni omotac ostaju ocuvani".

Dr.Larry Vardiman, sef katedre za fiziku na ICR (Institute for Creation Research), ulozio je dosta truda proucavajuci ovaj veoma vazan hronometar. On nastavlja da upotpunjuje svoje i nase razumevanje ovoga. Njegov rad predstavlja jedan "hermeticki" argument. (The Age of the Earth's Atmosphere, ICR, 1990)

Instrumenti mere stopu ulaska helijuma u atmosferu. Verovali ili ne, merena stopa iznosi 2 miliona atoma helijuma po jednom kvadratnom centimetru u sekundi! Ova fenomenalna stopa je uporedjena sa teoretskom stopom izlaska helijuma u kosmos od maksimalnih oko 0,05 miliona atoma helijuma po kvadratnom centimetru u sekundi. Dakle, ukoliko bi se prihvatila teoretska mogucnost da se neki atomi helijuma mogu osloboditi Zemljine privlacnosti (ako bi nekako dosli u neko uzbudjeno stanje) dostizuci "brzinu izlaska" koja je mnogo puta veca od brzine zvuka, u tom slucaju bi se sav helijum u danasnjoj atmosferi akumulirao za ne vise od 2 miliona godina. (slika)

Imajmo na umu da mi ne tvrdimo da je atmosfera stara 2 miliona godina. Ovim se samo pokazuje da kada bi se prihvatile sve moguce pretpostavke, nije moguce da atmosfera bude starija od 2 miliona godina. Mi tvrdimo da je mnogo mladja.

Prisutna je jos jedna cinjenica, koja se odnosi na nedavna otkrica velikog iznosa helijuma u Zemljinoj kori koji nije radiogenog porekla. (Craig, H., and Lupton, J. E. "Primordial Neon, Helium, and Hydrogen in Oceanic Basalts", Earth and Planetary Science Letters, Vol. 31, 1976, pp. 369-385.

Ako je neradiogeni helijum (identican radiogenom helijumu) bio dodat atmosferi s vremena na vreme, onda se starost jos vise smanjuje.

Na osnovu svega ovoga mozemo zakljuciti da je Zemljina atmosfera vrlo mlada, mnogo mladja nego sto to uci evolucija. Mozda se pitate: Kako evolucionisti odgovaraju na ovaj problem? Cinjenica je da oni nemaju adekvatan odgovor. Mnogi naucnici su tokom godina pokusavali da pretpostave mehanizme pomocu kojih bi helijum mogao mnogo lakse da napusti atmosferu, nadvladavajuci Zemljinu silu gravitacije, ali nijedan nije bio uspesan.

Postoji jos nesto sto treba ovde spomenuti. Vidimo da je helijum lak gas, inertan i pokretljiv, i da se krece navise u fluidima. To ukljucuje gasove i tecnosti. Stene Zemljine kore sadrze i gasove i tecnosti u malim prostorima izmedju zrna i u pukotinama. Oni moraju biti popunjeni nekim fluidom, i ako je helijum prisutan, on ce se kretati navise i eventualno doci do povrsine.

A cinjenica je, da stene Zemljine kore sadrze dosta helijuma. Koliko je potrebno da atom helijuma sa neke dubine prodje kroz stenu i dodje do povrsine? To zavisi od stenske propustljivosti (mera lakoce kojom fluid moze migrirati kroz nju) i pokretacke snage (u ovom slucaju, razlika u gustini izmedju helijuma i ostalih fluida - obicno slane vode). Razliciti tipovi stena imaju razlicite propustljivosti, ali nijedna stena nema otisak postojanja helijuma. Helijum se krece kroz stenu brze nego bilo koji drugi element, osim vodonika. Ipak, on je jos uvek tu.

Radioaktivno raspadanje u stenama kontinuirano nadopunjuje helijum, i njegovo prisustvo tu nije iznenadjenje. Ali, ako je njegova produkcija bila kontinuirana tokom milijardi godina, a helijum se brzo kretao prema povrsini, moralo bi ga biti mnogo vise u atmosferi. Cinjenica da je u stenama prisutan u izobilju, ali ne i u atmosferi, je zagonetka za evolucioniste.

Tako, odsustvo helijuma u atmosferi obezbedjuje malu starost za samu atmosferu, dok prisustvo helijuma u Zemljinoj kori (i radiogenog i ne-radiogenog) ukazuje na malu starost Zemljine kore.


Maticna strana