Uvod

metode radioaktivnog datiranja


Sigurno je da mnogo ljudi misli da metode radioaktivnog datiranja dokazuju da je Zemlja milijardama godina stara i da ovaj sistem metoda datiranja moze odrediti starost najstarijih stena. Medjutim, bas kao i kod korpe sa krompirima i drugih sistema, ovaj koncept je opterecen razlicitim problemima i neproverenim pretpostavkama.

Mora se napomenuti, pre nego sto kernemo u razmatranje, da jedine stene koje se mogu datirati ovim metodama jesu magmatske i metamorfne stene, stene koje su nekada bile ekstremno vrele i koje su se otada ohladile u cvrstu stenu. Tu pripadaju stene kao sto je bazalt (tip ocvrsnute lave), koje su sasvim cvrste, ali su nekada bile u vrelom, tecnom ili polutecnom stanju. Zastupnici ove metode pretpostavljaju da topljenje resetuje sat za odredbu starosti na nulu i da podatak dobijen ovim metodama pokazuje vreme koje je proteklo od hladjenja stene do danas.

Generalno, sedimentne stene kao sto su krecnjak, pescar i glina, ne mogu se datirati metodama radioaktivnog datiranja. (Postoji nekoliko pretpostavljenih nacina koji se smatraju potencijalno mogucim da odrede starost nekih minerala ili kristala koji sacinjavaju sedimentne stene, ali one su mnogo manje pouzdane i retko se smatraju korisnim, tako da ih ovde necemo razmatrati.)1 Sedimentne stene se, po definiciji, taloze kao sedimentni kretanjem fluida, koje su nastale od komada stena ili drugog materijala koji je postojao negde, i bio erodovan ili rastvoren i ponovo natalozen na svom sadasnjem lokalitetu. Drugim recima, sam stenski materijal je nastao od ranije postojeceg starijeg izvora, i nijedno datiranje ne bi bilo tacno zbog ponovnog talozenja. Takve fosilonosne stene se datiraju, u nacelu, pomocu indeks fosila koji se u njima nalaze, i koji su, naravno, organizovani, poredjani i datirani pretpostavkom evolucije (za koju mi smatramo da je pogresna pretpostavka).

Prva tehnika radioaktivnog datiranja koja je bila dobro proucena i koja je formirala bazu za sve ostale, koristi se cinjenicom da se uranijum-238, nestabilni radioaktivni element, spontano raspada u olovo-206. Zastupnici koncepta stare Zemlje smatraju da uranijum-238 nije nastao ovde na Zemlji, vec je nastao fuzijom manjih atoma u unutrasnjosti zvezda, i bio izbacen u svemir tokom ranijih supernova dogadjaja. I za manje i za vece atome se pretpostavlja da su deo medjuzvezdane prasine koja se sjedinila i formirala Zemlju pre nekoliko milijardi godina. Kao sto se vidi na slici, uranijum-238 se raspada u torijum-234 putem onoga sto se naziva "alfa" raspad. Alfa cestice, ocigledno, imaju masu i smanjuju masu uranijuma, menjajuci je tacno u masu torijuma-234. Drugi tip raspada, kao sto je "beta" raspad, ne smanjuju bitno masu. Tako se torijum-234 raspada u paladijum-234, koji se raspada u uranijum-234, koji se zatim raspada u torijum-230. I na kraju niza, preko razlicitih izotopa radijuma, radona, polonijuma, olova i bizmuta, konacno stizemo do stabilnog atoma olova-206. Svaki put kada se jedan atom raspada u drugi tip atoma, oslobadja se izvesna kolicina energije, ciji se iznos moze meriti, i tako razmatrati odredjena epizoda raspada. Uranijum se u ovom procesu naziva "roditeljski" element, koji na kraju daje element "potomka" - olovo, nakon prolaska kroz razlicite medjustepene korake.

Stopa kojom se uranijum raspada u olovo, kroz medjustepene korake, se moze izmeriti i precizno se meri tokom zadnjih nekoliko decenija. Ona se opisuje svojim "vremenom poluraspada", sto je vreme za koje se pola odredjenog broja atoma uranijuma-238 raspadne u olovo-206. Jasno, svaki od medjustepenih koraka ima svoje karakteristicno vreme poluraspada, ciji zbir daje kompletno vreme poluraspada od pocetka do kraja. Kada raspad otpocne, od uranijuma-238, skoro ceo iznos vremena poluraspada nalazi se u prvom koraku od uranijuma-238 do torijuma-234, a ostatak je predstavljen mnogo brze raspadajucim epizodama. Kako idemo dalje, treba stalno imati na umu da merenje vremena poluraspada nije merenje vremena, vec stope raspadanja.

Jednostavno receno, kada naucnik zeli da odredi starost stene, on mora prvo prouciti sadasnje stanje stene. To znaci: merenje iznosa svakog potrebnog izotopa u toj steni, ukljucujuci iznos uranijuma-238 i olova-206. To se moze uciniti sa velikom preciznoscu. Posto mi vec znamo stopu raspada od roditeljskog uranijuma do potomka olova, mi mozemo otpoceti proces odgovora na pitanje: "Koliko je stara ova stena?" Koliko dugo, drugim recima, je bilo potrebno ovoj kolicini raspadajuceg uranijuma da proizvede prisutnu kolicinu olova?

Ali, da li mi tako odredjujemo pravu starost ove stene? Kao sto se moze naslutiti, pretpostavke ukljucene u svaki pokusaj datiranja stavljaju pod znak pitanja dobijenu starost.

Prva pretpostavka

Prva pretpostavka se odnosi na konstantnu stopu raspada. Da li je naucno razumski pretpostaviti da se stopa raspada nije menjala tokom milijardi godina, kada smo je mi merili samo tokom zadnjih nekoliko decenija? Mi smo sigurni da se stopa raspada nije menjala za vreme dok su precizna merenja bila moguca. Naucnici su izveli sve vrste eksperimenata u pokusaju da odrede stopu raspada, i koristili su uslove slicnim onima u prirodi, ali posmatrana je promena samo malog dela ovog procesa. Posto vreme poluraspada uranijuma-238 do olova-206 iznosi 4,51 milijardi godina (drugim recima, veoma spor proces), da li je razumno pretpostaviti da je vreme poluraspada bilo konstantno tokom pretpostavljenih vise milijardi godina proslosti?

Mi ne bi smo opovrgavali ovu pretpostavku dok nesto vise ne bi smo saznali. Smatramo da je to razumna pretpostavka, koja je poduprta cinjenicom da pod poznatim normalnim uslovima ne dolazi do promene stope raspada u nekom znacajnom stepenu.

Postoji nekoliko primera u prirodi koji ukazuju da se stopa raspada menjala u proslosti2. U svrhu dalje diskusije, mi smo spremni da prihvatimo (sa rezervom) mogucnost da su stope raspada glavnih izotopa, koji se koriste pri datiranju, ostale iste tokom proslosti.

Druga pretpostavka

Druga pretpostavka je malo manje razumna. Radi se o tome da se pretpostavlja da se niti koncentracija roditeljskog elementa, niti elementa potomka (niti bilo kog medjustepenog produkta, od kojih su neki vrlo pokretljivi gasovi) nije menjala tokom cele istorije stene (osim zbog radioaktivnog raspada), ili da se iznos izgubljenih ili dobijenih elemenata moze saznati (slika). Ova pretpostavka ima nekoliko ozbiljnih problema.

Istina je da kada naucnici prikupljaju primerke za analizu u laboratoriji, oni pokusavaju da nadju one koji ne pokazuju da su bili pod uticajem ispiranja podzemnim vodama ili drugih procesa tokom svoje istorije. Tu moramo biti vrlo oprezni. Primerak koji pokazuje da je bio pod takvim uticajem ne smatra se prikladnim za analizu. Neki se nadaju da su rezultati dobijeni na dobrim primercima razumni i dosledni, posto su svi sumnjivi primerci bili vec eliminisani.

Medjutim, ovde smo daleko od istine. Mnogo, mnogo puta, kada su dobri primerci datirani, dobijeni podaci se nisu slagali jedni sa drugim, ili sa bilo kojim drugim procenama dobijenim na osnovu fosila ili na osnovu stratigrafskih analiza. Ako bi se rezultati pokazali kao "pogresni", oni bi bili odbacivani, a odgovornost za dobijene ili izgubljene elemente je nametana. Ali, ovi primerci su vec bili odabrani kao oni bez ikakvih dokaza o kontaminaciji.

Navescemo jedan primer. Dr. Andrew Snelling, vanredni profesor geologije na Institutu za kreacionisticka istrazivanja (ICR), proucavao je publikovane podatke i odnose izotopa iz uranijumskih naslaga Australije. On je napisao u svom zakljucku:

"Gornje cinjenice ubedljivo pokazuju da je ovaj U/Pb sistem, ukljucujuci medjustepene potomke, narocito radijum i radon, previse otvoren, sa velikim opsegom migracija ovih elemenata, da je nemoguce biti siguran u preciznost rezultata datiranja bilo kog primerka uranijumovog oksida koji je bio izabran za datiranje. Mada geohronolozi postupaju vrlo oprezno pri odabiru primeraka uranijumovih oksida, u svetlu gornjih cinjenica, niko ne moze biti siguran da uranijum i olovo koji su mereni jesu prvobitni, zbog velike migracije elemenata koje su posmatrane i merene. Ovi datirani primerci uranijumovog oksida su uvek sadrzali olovo, i u svojim kristalnim resetkama i u mikroskopskim nagomilanjima galenita, tako da je nemoguce biti siguran da je svo olovo nastalo od radioaktivnog raspada uranijuma. Dodajmo jos da primerci uranijumovog oksida nemaju jednolik sastav, tako da je datiranje delova bilo kog primerka ukazivalo na veliku raznolikost U/PB odnosa i tako na razlicite starosti u okviru jednog primerka. Logicne implikacije ovih podataka i zakljucci ukazuju, kao sto to drugi vec cine, da odnos U/Pb nema nikakve veze sa staroscu minerala. Tako, uprkos tome sto "popularni" rezultati datiranja izgledaju razumni, cinjenice jasno ukazuju da su ovi podaci beznacajni."3

Nase pitanje jeste, ako se ispiranje i kontaminacija moze dogoditi i kada to nije moguce primetiti, kako mi mozemo znati da se ono nije dogodilo i kod drugih dobro posmatranih primeraka, ciji rezultati se priblizno slazu sa ocekivanjima istrazivaca?4

Treca pretpostavka

Treca pretpostavka je prava "Ahilova peta" metoda radioaktivnog datiranja. Ona se odnosi na prvobitni iznos razlicitih izotopa, narocito elemenata potomaka. Ako je izvesna kolicina elemenata potomaka postojala u pocetku, stena je vec izgledala stara kada je u stvari tek bila formirana. Tako nas pogled na istoriju moze biti povrsan.

Ova pretpostavka se moze i testirati, zato sto stene koje se datiraju nastaju i danas. Mi mozemo uzeti uzorke, na primer od nedavnih erupcija vulkana i datirati ih. Ako je proces datiranja tacan, tada bi dobijena starost trebala biti skoro nula, ili previse mala da bi se mogla meriti. U naucnoj literaturi izneseni su rezultati istrazivanja ovih stena cija je starost bila poznata. U skoro svim slucajevima, starost ovih mladih lava je vracena iz laboratorije sa oznakom "prekomerno velike starosti", a ne "nula" kao sto su neki predvidjali.

Navedimo nekoliko primera. Krater "Zalazak Sunca" (Sunset Crater) u Severnoj Arizoni, je poznat kao mladi vulkan. Indijanski predmeti i ostalo, pronadjeni su u stenama koje su nastale nakon vulkanske erupcije, najpre u tokovima lave, a zatim i u nanosima pepela. Neki od stanovnika su izgleda poginuli usled dejstva erupcije, jer su njihova sela i obradiva polja bila zatrpana. Indijanci su brzo pobegli na sigurno mesto, ali kod njih je ostala prica o vulkanskoj aktivnosti pre nekih 900 godina. Datiranje godovima tacno odredjuje erupciju na oko 1065. godinu nase ere.

Dva toka lave su bila datirana kalijum-argon metodom. Daleko od svih ocekivanja, tokovi lave su dali starost od 210.000 i 230.000 godina!5 Koje je objasnjenje? Pa, istina je da je bio prisutan visi nivo argona-40 nego sto se ocekivalo, ali to nije objasnjenje.

Slicna greska je zabelezena u vezi erupcije planine Rangitoto na Novom Zelandu, kada su radiokarbon metodom (C-14) datirana iscupana drveca i dobijena starost manja od 300 godina. Ali, kalijum-argon metoda je dala starost od 485.000 godina.6

Brojne vulkanske erupcije su se desile na severnom rubu Velikog Kanjona (Grand Canyon), nakon sto je ovaj kanjon bio erodovan, i to u skorije vreme. Ali, u skoro svakom slucaju, ocvrsla lava je datirana kao "prekomerno stara".

Najinteresantniji vulkan Velikog Kanjona je "Vulkanski Presto" (Vulkan's Throne), koji je dao najmanju kalijum-argon starost u Arizoni, od 10.000 godina.7 Ova odredba izgleda prihvatljiva, posto je erupcija mladja od svih stena ovog kanjona. Ali, da li je to korektna starost? Legende urodjenika Amerike govore o erupciji vulkana na tom lokalitetu, a Indijanci su bili na tom podrucju najvise nekoliko hiljada godina. (Vise o datiranju vulkanskih stena ovog kanjona bice receno u nastavku.)

Dodatno odredjivanje starosti bilo je izvrseno na osnovu minerala olivina koji se nalazio u lavi "Vulkanskog Prestola". Olivin je poznat po veoma maloj koncentraciji kalijuma, i retko se koristi za datiranje, ali kada je testiranje uradjeno, ponovo je pokazana prekomerno visoka koncentracija argona za ovaj iznos kalijuma, dajuci tako starost od 117 ± 3 miliona godina!8 Neki objasnjavaju da je ovaj mineral bio sadrzan unutar "mahune" koja se uvukla u tok lave iz donjih slojeva za vreme erupcije. Tako, ova "mahuna" nije bila u mogucnosti da otpusti svoj visak argona, tvrdi se, i tako je ostavljen dokaz o velikoj starosti. Mozemo videti da cak i usijane stene ne "resetuju svoj sat" uvek na nulu.

Kada se ovaj metod moze koristiti, i na kojim osnovama se moze odredjivati koji primerci su ispravni, gledajuci samo dostupne cinjenice? I, kako mozemo znati da cak i primerci stari 10.000 godina nisu zadrzali visak argona? Istrazivaci mnogo puta dobijaju netacne rezultate koristeci kalijum-argon metodu, kao i druge metode. Razmotrimo u nastavku rezultate dobijene na osnovu analize tokova lave iz istorije Havaja.9

Stene iz toka Kaupelehu (Kaupelehu Flow) vulkana Hualalai, za koji se zna da je imao erupciju u toku 1800. - 1801. godine, bile su datirane razlicitim metodama na nekoliko razlicitih minerala i primesa. Mada su bile previse "mlade" da bi proizvele vise radiogenog argona ili helijuma, stene su sadrzale velike iznose ovih gasova rasprsenih u sebi. Na osnovu objavljenih istrazivanja 12 datiranja, dobijena je starost u rasponu od 140 miliona do 2,96 milijardi godina! Podaci daju prosek od 1,41 milijardi godina! Ovi autori su ulozili velike napore da to objasne, tvrdeci prvobitno, da kada se magma izdizala, ona je ponela sa sobom stariji materijal iz vecih dubina Zemlje, ali autori nisu u stanju da objasne kako su gasovi bili zadrzani, i zasto razliciti gasovi i minerali daju tako razlicite starosti.

Ovaj isti naucni rad izvestava o slicnim nalascima iz Kratera Slanog Jezera na Oahu (Salt Lake Crater on Oahu), za koji se mislilo da je "star manje od jedan milion godina". Jedna od ovih metoda je odredila starost "manju od 400.000 godina", koja je nazvana "prava" starost, ali ostalih 16 rezultata je dalo starost u rasponu od 2,6 do 3,3 milijarde godina, sa prosekom od 845 miliona godina! Ponovo je pokusano da se objasne procenjene starosti, ali stvar je u tome da je koriscenje razlicitih metoda dalo rezultate koji se ne slazu sa poznatim podacima, niti se slazu jedni sa drugim. U svakom od ovih vulkanskih dogadjaja na kopnu, elementi potomaka su bili prisutni u pocetku, iako su gasoviti potomci mogli lako da izadju u atmosferu, cime dobijamo veoma malu starost.

Ali, sta je sa vulkanskim dogadjajima u okeanima? Da li pritisak vode stvara razliku? Kao sto se moglo i ocekivati, analizirani su dubokookeanski bazalti i dobijeni su zbunjujuci rezultati.

Jedno takvo istrazivanje10 ukljucuje planinu Kilauea, ponovo na Havajima, gde je doslo do erupcije lave u dubini okeana, koja je veoma mlada, verovatno mladja od 200 godina. Uzorci uzeti sa dubine od 4680 metara dali su metodom kalijum-argon starost od 21 ± 8 miliona godina. Sa dubine od 3420 metara dobijena starost je bila 12 ± 2 miliona godina, dok su oni sa dubine od 1400 metara dali starost od nula godina (korektan iznos, to jest suvise mlad za merenje), iako su svi uzorci bili od istog toka lave. Ocigledno, visak argona je bio uhvacen unutar stene usled pritiska na dubini okeana, koji je cak drobio stenu na cestice ekstremno male velicine ne otpustajuci gas. Autori ukazuju na vezu izmedju dubine i vidljive starosti, i na opreznost prilikom koriscenja starosti dobijenih od dubokookeanskih bazalta, ali problem ostaje. Iako se zna da ovi problemi postoje, i ucinjeni su pokusaji da se njihovi efekti minimiziraju, mnogi istrazivaci i danas normalno koriste i/ili navode kalijum-argon rezultate bazalta sa okeanskih dubina, izmedju ostalog, da bi "dokazali" laganu stopu sirenja morskog dna.

Sta da radimo sa cinjenicom da okeanske lave sa malih dubina otpustaju svoj visak argona, dok lave na kopnu to ne cine? Ako istrazivaci sablonski opravdavaju svoje pronalaske i objasnjavaju ih, sta je dobro u ovim metodama?

Sve ovo ide u prilog cinjenici da bilo koja magmatska stena koja se danas formira, obicno ima elemente potomke vec prisutne, i vec izgleda "stara". Ako ova pretpostavka ne funkcionise onda kada je mozemo proveriti, kako se mozemo uzdati u nju da funkcionise u onim slucajevima kada je nismo mogli proveriti?

Kao sto smo videli, pretpostavka broj jedan je u sustini pretpostavka uniformizma, za koju se zna da je nepouzdana kod normalnih geoloskih procesa, ali za koju se smatra da je razumna pretpostavka (mada ne obavezno i korektna) u ovim atomskim procesima. Pretpostavka broj dva je malo vise problematicna, zato sto u sebi sadrzi ideju da se nista nikada nije dogodilo u Zemljinoj kori sto bi drasticno otvorilo ove stene uticaju sredine. Ali, ne bi bilo iznenadjujuce da je za vreme Nojevog Potopa Zemljina kora bila u takvom haosu da je prihvatanje i otpustanje razlicitih atoma bila veoma cesta pojava. Pretpostavka broj dva, tako, je u velikoj meri pretpostavka da se katastrofe, kao sto je Nojev Potop, nisu desile. Cak i lokalne katastrofe, koje su danas vrlo prihvacene od vecine geologa, narusavaju uniformnost geoloskih procesa u podrucjima svog delovanja.

Pretpostavka broj tri, kao sto smo videli, se lose pokazuje na testu, i verovatno je potpuno pogresna. Stavise, ona u sustini odbacuje mogucnost stvaranja.

Odbacivanje stvaranja

Hajde da ilustrujemo. Biblija kaze: Prvog dana, "Bog je stvorio nebo i Zemlju" (1.Knjiga Mojsijeva 1,1). Treceg dana, kopno je bilo odvojeno od mora (stih 9). Sigurno je da su stene koje su u tom trenutku postojale bile, ili one direktno stvorene od strane Boga, ili one koje su formirane za vreme ovih ranih procesa.

Da su naucnici bili prisutni tokom sestog dana stvaranja i uzeli primerak ove novostvorene stene, ona bi ocigledno bila stara samo nekoliko dana. (Zbog ilustracije, pretpostavimo da su radioaktivni izotopi poceli da se raspadaju odmah nakon sto su stvoreni.) Ako bi se ova stena odnela u laboratoriju i datirala sa grupom pretpostavki o kojima smo ranije diskutovali, koliko bi izgledala stara ova stena? Pitanje bi moglo da glasi: Kada je Bog stvorio Zemlju, da li je tada bilo prisutno olovo-206? Ili, da li je ova koncentracija olova bila prekomerno velika? Ako jeste, stena je pokazivala vestacki privid istorije od samog pocetka, ukoliko neki pretpostavljaju da prekomerni iznos olova-206 dolazi samo od raspada uranijuma.

Biblija kaze da je na kraju perioda stvaranja sve bilo "dobro veoma". Da li su atomi olova postojali u pocetku? Mi smatramo da jesu. Razliciti izotopi olova su zaista "dobri veoma", zato sto se olovo mnogo vise koristilo od strane ljudi tokom istorije nego uranijum, koji se koristi samo tokom poslednjih decenija. Da bi Zemlje bila "dobra veoma", ona bi sigurno trebala da ima i olovo, i to razlicite izotope olova. Mi smatramo da su stene izgledale "stare" (ako bi koristili one sumnjive pretpostavke da bi ih datirali), iako su bile novo stvorene.

To nije akt prevare Bozjeg dela. Biblija je veoma jasna po pitanju toga da se Stvaranje odigralo pre samo nekoliko hiljada godina, osim u slucaju ako naginjemo da pogresno intepretiramo odnose izotopa.

Cetvrta pretpostavka

Postoji jos jedna pretpostavka koja se nalazi u pozadini svih ovih metoda, a to je pretpostavka da je Zemlja bar dovoljno stara da je sadasnji iznos radiogenog olova u uzorku nastao sadasnjom stopom raspada uranijuma. Ako mi znamo da je Zemlja stara, postoji mogucnost da nam radioaktivno datiranje pomogne da odredimo koliko je tacno stara, ali je ono neupotrebljivo u testiranju da li je Zemlja stara ili mlada. Ono pretpostavlja staru Zemlju.

Konacno, koncept radioaktivnog datiranja pretpostavlja uniformizam. On pretpostavlja da nikada nije doslo do katastrofe svetskih ramera.

Mozemo videti da ovaj metod koristi sumnjive i nekorektne pretpostavke, i postoje autori koji smatraju da dobijeni rezultati na ovakav nacin ne mogu biti od velike koristi, i oni zaista to i nisu. Kao sto se moze videti na osnovu rezultata iz individualnih naucnih izvestaja i na osnovu liste dobijenih rezultata, mnogo puta su se laboratorijski rezultati pokazali pogresnim, ne uklapajuci se u ono sto se ocekivalo, ne slazuci se jedni sa drugim, ne slazuci se sa staroscu obliznjih fosila, i ne slazuci se sa stratigrafskim analizama. Takvi rezultati su, u velikoj meri, odbacivani jer se ne slazu sa unapred zamisljenim postavkama.

Datiranje Velikog Kanjona

Izvrsimo ilustraciju na podrucju interesa za sve naucnike, a narocito za nas koji zastupamo koncept stvaranja - to jest, osvrnimo se na Veliki Kanjon (Kanjon Kolorado). Geolog Dr. Steven Austin vodi ovaj istrazivacki projekt. Njegov dosadasnji rad je kompiliran u knjizi "Veliki Kanjon: Spomenik katastrofe". (Grand Canyon: Monument to Catastropfe, ICR, 1994. Ova knjiga je prevedena kod nas i objavljena od strane istog izdavaca kao i knjiga koju upravo citate.)

Slojevi u Velikom Kanjonu, koji su vrlo uocljivi i cesto spominjani, su horizontalni fosilonosni sedimenti, koji se ne mogu datirati radioaktivnim metodama. Ali, postoji nekoliko slojeva koji se potencijalno mogu datirati ovom grupom radioaktivnih tehnika, koje ukljucuju ne samo uranijum-olovo metod, vec takodje kalijum-argon, rabidijum-stroncijum metode, izohron metode, itd.

Narocito se dva stenska sloja u Velikom Kanjonu mogu ispitati, i njihova starost je podrobno proucena ovim metodama, i na to cemo usredsrediti nasu paznju. Jedan se zove Cardenas Bazalt, koji je deo bazaltnih slojeva za koje se smatra da pripada najstarijim stenama ovog kanjona. Njemu je pripisana prekambrijumska starost i lezi stratigrafski ispod fosilonosnog Tapeats Pescara, koji je prema evolucionom misljenju star 550 miliona godina.

Druga stena je predstavljena bazaltnim lavama koje su izbacene od strane vulkana na vrh ovog platoa. Ovi vulkani su bili aktivni nakon sto je Veliki Kanjon nastao, zato sto je lava tekla na dole niz zidove kanjona, i cak blokirala reku tokom odredjenog vremena. Americki Indijanci, po svoj verovatnoci, su bili svedoci tih erupcija, koje su se verovatno desile u zadnjih nekoliko hiljada godina.

Oba sloja su dobro proucena, a rezultati su objavljeni u geoloskoj literaturi. Dodajmo da je Dr. Austin prikupljao nove uzorke u pokusaju da ponovi prvobitne rezultate, a u cilju prosirenja proucavanja. Prilikom svakog proucavanja, prihvacene radioaktivne metode su koristile izvesne (sumnjive) ranije objasnjene pretpostavke. Ovo detaljno proucavanje nam omogucava dobru mogucnost testiranja: Da li su radioaktivne metode tacno odredile starost ovih stena?

Cardenas Bazalt

Duboko zatrpan, Cardenas Bazalt je prvi put datiran 1972. godine kalijum-argon (K-Ar) metodom.11 Ovaj publikovani odnos izotopa dao je starost od 853 ±; 15 miliona godina, koristeci sadasnje revidirane iznose za konstante raspada. Kasnije studije su dale starosti od 820 ±; 20, i 800 ±; 20 miliona godina.12 Dalje studije su dale starosti od 791 ±; 20, i 843 ±; 34 miliona godina.13 Tako, ovaj raspon podataka, ukljucujuci i nesigurnosti, pokazuje starost izmedju 771 i 877 miliona godina. U svakom od ovih testova bila je uradjena samo jedna izotopska analiza za svaku stenu. Ovi rezultati su nam predstavljeni kao "starost uzorka".

Rezulati ove starosti uzorka se cesto razmatraju kao neskladni i ne slazu se sa ostalim analizama dobijenim koriscenjem razlicitih radioaktivnih metoda, ili se cak ne slazu sa rezultatima istih testova dobijenih analizom razlicitih primeraka iste stene. U drugom slucaju, dobijene izotopske starosti su protivrecne i ne slazu se sa dobijenim stratigrafskim podacima ili podacima dobijenim analizom fosila. Cesto se podaci jednostavno odbacuju, ako se ne uklapaju, i nikada se ne objavljuju.

Poslednjih godina napravljeni su pokusaji da se smanje uticaji zbog razlicitosti izmedju delova iste stene, kao i zbog nesigurnih pretpostavki ukljucenih u "starost uzorka", da bi se smanjila raznolikost procena starosti, cime bi se dobila veca pouzdanost. Tako je razvijena "izohron" tehnika, zasnovana na vise analiza razlicitih uzoraka, i stena i minerala, svih iz iste geoloske jedinice. Prema teoriji, ovaj metod ne samo da daje pravu starost geoloske jedinice, vec takodje odredjuje pocetni iznos elemenata potomka. Pouzdanje u rezultat raste kada razliciti podaci stvaraju dijagram u obliku prave linije. Nagib ove linije daje starost, a presek daje pocetne uslove. (Detaljniji opis izohron tehnike, kao i detaljniji opis datiranja stena Velikog Kanjona, dat je u dodatku ove knjige.)

Tako se na osnovu pet ranije datih starosti uzoraka moze dobiti izohrona starost. Dobijena prava linija ukazuje na starost od samo 715 ±; 33 miliona godina, i dobijen je pocetni iznos argona-40. Primetimo da se kod odredjivanja starosti uzorka koristila pretpostavka da u pocetku i nije bilo argona. Ali, noviji i pouzdaniji izohron metod otkriva da je ova pretpostavka bila pogresna, iako su prethodne izuzetno velike starosti ovih sedimenata bile prihvacene.

Smatra se da mnogo tacnije odredjivanje starosti rezultuje koriscenjem rubidijum-stroncijum metode, koja je postala popularna poslednjih godina. Prikupljeno je sest uzoraka iz istog bazaltnog sloja12, i oni su dali izohronu starost od 1,07 ±; 0,07 milijardi godina, koja je mnogo veca od K-Ar izohrone starosti od 715 miliona godina, iako je svaki od izohrona bio ucrtan duz pravih linija. Jasno je da ne mogu oba biti korektna. Geoloska zajednica je generalno prihvatila Rb-Sr izohronu starost kao korektnu, a odbacila mladje K-Ar podatke.

Bazalt na obodu kanjona

Primenimo sada istu grupu metoda na mlade stene sa oboda kanjona. Prisetimo se da ovi bazalti imaju veoma "svez" izgled i leze na vrhu svih ostalih stena Velikog Kanjona, a do njihovog eruptivnog izlivanja je doslo nakon sto je ovaj kanjon nastao. I na osnovu svedocanstava americkih Indijanaca, ove stene lako mogu predstavljati najmladju stensku jedinicu u ovom kanjonu.

Kao sto je istaknuto ranije, jedna od starosti uzorka iznosila je 10 hiljada godina, dok je K-Ar starost uzorka olivin minerala iz iste stene iznosila 117 ±; 3 miliona godina. (Neki pretpostavljaju da je ovaj mineral dospeo iz starije "mahune" koja se uvukla u kasniji tok lave.) Drugi primerci iz neposredne blizine su datirani ovom metodom na 3,67; 2,63 i 3,60 miliona godina.14

Kada je Dr. Austin uradio Rb-Sr studije pet primeraka uzetih iz ocigledno mladih (kvartarnih) tokova lave iz istog podrucja, dobio je izohronu starost od 1,34 ±; 0,04 milijardi godina! Ova izohrona starost je ocigledno u neskladu sa K-Ar podacima i protivreci stratigrafskoj semi koja smatra da je ova grupa stena stara manje od nekoliko miliona godina, najverovatnije reda hiljada godina.

Stavise, ovi tokovi lave ne mogu biti stariji od Cardenas Bazalta, iako oba daju podjednako dobre izohrone dijagrame. Rb-Sr izohron ovog bazalta na platou nazvan je od strane evolucionista kao "pogresan izohron", sa izohronim nagibom koji "nema veze sa realnom staroscu". Da li je izohrona starost dobijena od stratigrafski nizeg Cardenas Bazalta (koji je bio prihvacen kao tacan) isto tako pogresan? I, kako to neki mogu znati? Kako to mi mozemo znati?

Problemi sa bazaltima sa platoa se povecavaju kada upotrebljene tehnike koriste odnos izotopa olova. Analizirano je 55 primeraka15,16 iz razlicitih tokova lave sa platoa. Kada su olovo-olovo rezultati bili ucrtani, oni su dali izohronu starost od 2,6 ±; 0,21 milijardi godina! To je najveci iznos starosti ikad dobijen, kada se radi o ovoj najmladjoj grupi stena u Velikom Kanjonu. Ovi primerci poticu iz razlicitih izvora, ali se nalaze duz prave izohron linije, potvrdjujuci njihovo slicno vreme nastanka. Slican podatak je dobio i Dr. Austin.17 Jasno je da ni "pogresni izohroni", a ni prihvaceni izohroni, ne daju pravu starost ovih stena. (slika)

Mora se priznati da se stene koje su nize u slojevima geoloskog stuba, obicno (ali, kao sto smo videli, ne uvek) datiraju kao starije nego stene nalazene u visim slojevima geoloskog stuba. Prava starost nije odredjena i rezultati su samo selektivno objavljeni, i nekada su takvi da se ne mogu potpuno razumeti. Uniformisti u svom nastojanju da uspostave koncept stare Zemlje, pogresno tumace ovaj nerazumljivi raspored izotopa kao dokaz velike starosti. Mnogi kreacionisti isticu ovaj i druge probleme, i mada ce nova istrazivanja uslediti, sigurno je da zastupnici biblijskog koncepta ne treba da budu zastraseni metodama radioaktivnog datiranja.

Starost meteorita/Zemlje

Metod olovo-olovo ima veoma veliku, mada nejasnu, reputaciju medju geohronolozima, jer se za ovaj metod, vise nego i za jedan drugi, misli da moze da odredi samu starost Zemlje.

Prihvacena starost Zemlje danas iznosi oko 4,61 milijardi godina. Da li ste se ikad zapitali: Kako se do tog broja doslo? Ocigledno, na osnovu neke od tehnika radioaktivnog datiranja. Ali, koja stena je datirana? Koja stena je bila tu prilikom formiranja Zemlje, tako da ona moze dati starost Zemlje?18

Teorije o nastanku se razlikuju, ali sve (osim teorije stvaranja) smatraju da je Zemlja nekada, bilo za vreme ili nakon svog formiranja, bila usijana kugla. Cvrstog materijala tada nije bilo. Cak su i mlade stene bile podvrgnute snaznom metamorfizmu, tako da ne postoji mogucnost datiranja koji bi mogao da proceni vreme njihovog formiranja. Za neke stene se danas smatra da su stare 3,8 milijardi godina ili slicno, ali kako se doslo do 4,6 milijardi godina?

Sta je odgovor? Meteoriti! Stene koje su pale iz svemira. Nekada su ovi meteoriti datirani na 4,6 milijardi godina ili slicno, obicno koriscenjem olovo-olovo izohron metode.19,20

Teorije o nastanku Suncevog sistema pretpostavljaju da su Sunce i planete iz njegovog sistema nastale zgusnjavanjem medjugalakticke prasine, u otprilike isto vreme. Za meteorite se smatra da uglavnom predstavljaju ostatke raspadnutih planeta nakon njihovog zgusnjavanja. Dakle, meteoriti su iste starosti kao i Zemlja. Datiranje meteorita je datiranje Zemlje, ili, tako se smatra. Ali, ovde se ocigledno neke stvari pretpostavljaju, stvari koje nam nisu poznate.

Meteorit zvan "Alende"

Meteorit koji je dobio najvecu paznju je kameni meteorit zvan "Alende". Ova specificna stena je proucavana mozda vise nego i jedna druga stena na Zemlji. Mnoge radioaktivne tehnike su bile upotrebljene u odredjivanju njene starosti, ali je metod olovo-olovo dao rezultat koji kaze da je starost ovog meteorita, a time i nase Zemlje, 4,6 milijardi godina. Ali, sta nam ovaj meteorit zaista govori? Da li se razlicita odredjivanja starosti slazu medjusobno? Kao sto mozete i pretpostaviti, odgovor je: Ne!

Mozda je najdetaljniji pokusaj datiranja bio onaj21 koji je dosao do rezultata od razlicitih radioaktivnih metoda, ukljucujuci Pb-206/U-238, Pb-207/U-235, Pb-207/Pb-206, Pb-208/Th-232 i Sr-87/Sr-86. U svakoj od ovih metoda (i drugim koje nisu dale znacajnije rezultate), autori su odredjivali starost "cele stene", na osnovu bar 50 razlicitih inkluzija (lokalnih koncentracija odredjenih hemijskih sastojaka koji se razlikuju od opsteg sastava meteorita) i primeraka same stene.

Ovaj niz U-Th-Pb testova inkluzija dao je veoma razlicite rezultate, od 3,91 milijardi do 11,7 milijardi godina. Rezultati na osnovu primeraka same stene su varirali od 4,49 do 16,49 milijardi godina, od kojih je 13 od 18 starosti bilo nemoguce veliko, iako su procenjeni iznosi prvobitnih elemenata potomaka bili oduzeti. Ovo oduzimanje je bilo bazirano na osnovu sadrzaja olova drugog vaznog meteorita - "Canon Diablo" triolita.

Ovaj "Canon Diablo" triolit je prihvacen da sadrzi reprezentativan odnos radiogenog i neradiogenog olova, i tako je uspostavljen iznos prvobitnog broja elemenata potomaka koji treba oduzeti od ukupnog. Naravno, pojedinacni atomi su isti i ne mogu se razlikovati jednostavnim posmatranjem. Teoretski iznos prvobitnog materijala cerke, kod svih meteorita, je tako odredjen na osnovu ovog odnosa kod meteorita "Canon Diablo", a ovaj "korektan" odnos je u stvari odredjen zbog svog slaganja sa prihvacenom staroscu Suncevog sistema.

Ali, ostaje cinjenica da postoji visak olova u meteoritima, ili oskudica uranijuma i torijuma. Obicno, postoji previse olova da bi se mogao izvesti od raspada uranijuma i/ili torijuma koji je prisutan. Tako su morale biti ucinjene izvesne procene o prvobitnoj kolicini elemenata potomaka. Na zalost, meteoriti jos uvek imaju tendenciju da daju isuvise velike starosti.

Slicno, Rb-Sr grupa metoda dala je razlicite rezultate. (Metod Sr-87/Sr-86 je jedino bio razmatran. Rezultati drugih metoda su smatrani suvise nepouzdanim i nisu objavljivani.) Inkluzije su dale starosti od 0,70 milijardi do 4,49 milijardi godina, sto je mnogo manje od ocekivanog. Objavljene starosti same stene su bile od 4,60 do 4,84 milijardi godina, iako su najbolje procene prvobitne kolicine elemenata potomaka bile uzete u iznos.

Mada je datiranje inkluzija minerala razmatrano standardnom procedurom, a ovi rezultati su prihvaceni u mnogim slucajevima, razumljivo je da se protivrecnosti mogu povecavati. Tako je model "cele stene" dobio preimucstvo. Kao sto se moze videti na prilozenoj tabeli, slaganje nije postignuto, a vecina vrednosti je veca nego pretpostavljena starost Suncevog sistema, sto je nemoguce.

U delu svog clanka, autori su dali razloge variranja rezultata, ukljucujuci razlicite koncentracije u prvobitnoj Suncevoj maglini, uklanjanje ili obogacivanje nekih izotopa usled kasnijih poremecaja, kretanje pokretljivih Rb i Pb elemenata iz matriksa u inkluzije, velike varijacije odnosa izotopa u pojedinim inkluzijama, odnosi na koje je imao uticaj udar u Zemlju, prvobitna izolovanost od Sunceve magline... Da li da nastavimo? Ako se rezultati ne uklapaju, onda sledi objasnjenje. Ali, kako moze istrazivac u 20. veku znati sta se dogodilo u izolovanom cosku Sunceve magline pre 5 milijardi godina? Kako neko moze verovati na osnovu ovih nekoliko prihvacenih podataka? Mozda su oni bili prebogati novopridoslim elementima i prava starost nije poznata? Kao sto vidimo, da li ce podaci biti prihvaceni ili odbaceni zavisi od njihovog slaganja sa nedokazanim konceptom o nastanku Suncevog sistema. Raznolikost podataka koje je veoma realno, izgleda mnogo impresivnije i vaznije nego isforsirano slaganje sa ovom teorijom.

Starost meteorita Alende

Pb-207/Pb-206 = 4,50 milijardi godina
Pb-207/U-235 = 5,57 milijardi godina
Pb-206/U-238 = 8,82 milijardi godina
Pb-208/Th-232 = 10,4 milijardi godina
Sr-87/Sr-86 = 4,48 milijardi godina

Cak ni istrazivanje kalijum-argon metodom, meteorita Alende, nije pomoglo. Ovo proucavanje22 slicnih inkluzija je dalo prosecnu starost od 5,29 milijardi godina, ponovo vecu od pretpostavljene starosti Suncevog sistema. Sta je uzrok? "Kalijum se izgubio u Suncevoj maglini."

U najmanju ruku, mozemo reci da odnosi izotopa koji postoje, ne mogu konacno pokazati da se starost Zemlje moze odrediti na osnovu ovih metoda, koliko ih danas razumemo. Cak neki evolucionisti naginju da se sa tim sloze. Zapazimo ovaj zavrsni citat:

"Mi sumnjamo da odsustvo slaganja (raznolikost u rezultatima) moze rezultovati u nekoj meri zbog izbora odnosa izotopa za prvobitno olovo (prvobitni iznos se pretpostavlja na osnovu elemenata potomaka iz "Canon Diablo" triolita), pre nego zbog naknadnog dobitka olova ili gubitka uranijuma. To dalje ukazuje da je kompletno klasicno objasnjenje podataka o izotopu olova u meteoritu neizvesno, i da su radioaktivne procene o starosti Zemlje koje danas postoje - pod znakom pitanja."23

Ali, kao sto smo videli, postoji mnogo selektivnosti u objavljivanju podataka. Mnogi rezultati se odbacuju, ali posto mnostvo nezavisnih metoda pokazuje slicne odnose izotopa (interpretirane kao iste starosti), to moze znaciti da je ceo univerzum, iste "male" starosti, kompletno stvoren u otprilike isto vreme, potpuno funkcionalan, Bozjim stvaralackim aktom, sa "veoma dobrim" rasporedom izotopa.

Radio oreoli

Razmotrimo jednu drugu, veoma intrigantnu cinjenicu, vezanu za radioaktivne elemente. Poslednjih godina fizicar Robert Dzentri je usmerio nasu paznju na neobicni fenomen koji on objasnjava kao indikator trenutnog stvaranja nekih granita. Njegovi zakljucci su objavljivani u naucnim casopisima i u njegovoj knjizi "Mala misterija stvaranja" (Creation's Tiny Mystery).24 (Ova knjiga je prevedena i objavljena u Jugoslaviji.)

Naucnicima je vec duze poznato da kada se svaki pojedinacni atom raspada, on oslobadja energiju karakteristicnog iznosa. Ova energija u vidu eksplozije ostecuje strukturu minerala u kome se atom nalazi, a velicina ostecenog dela pokazuje nivo oslobodjene energije. Posto se atomi uranijuma (u svrhu nase diskusije) obicno nalaze u nekim mineralima kao umetnuca od milijarde atoma (koji zajedno jos uvek zauzimaju veoma mali deo prostora), raspadanje ovih nestabilnih atoma tokom vremena proizvodi sfere ostecenja oko radioaktivnog centra.

Kao sto je istaknuto ranije, uranijum se raspada do olova kroz seriju medjustepenih koraka, od kojih svaki ima svoj vlastiti karakteristicni iznos energije raspadanja. Ako se umetnuca nalaze u dobro formiranoj kristalastoj strukturi, kao sto je slucaj kod minerala biotita (vrsta liskuna koji se cesto nalazi u granitnim stenama), ostecenje ce formirati seriju koncentricnih sfera oko umetnuca ili seriju koncentricnih krugova kada se posmatra presek sfere pod mikroskopom. (slika) Ovi krugovi su postali poznati kao "pleohroicni oreoli" ili radio oreoli. Svaki element ima svoj vlastiti koncentricni oreol. Posmatranjem odredjenog niza oreola, moze se odrediti sastav prvobitnog umetnuca (ili tip roditeljskog elementa koji je bio prisutan kada je mineral nastao).

Neki od ovih medjustepenih raspadajucih koraka imaju veoma kratko vreme poluraspada. Na primer, kada se radon-222 (vreme poluraspada od 3,82 dana) raspada u polonijum-218 (vreme poluraspada od 3,05 minuta), on se brzo, odmah zatim, raspada u olovo-214. Isto tako, kada se bizmut-214 (vreme poluraspada od 29,7 minuta) raspada u polonijum-214 (vreme poluraspada od 0,00016 sekundi), on se brzo, odmah zatim, raspada u olovo-210. Ocigledno, atom se ne zadrzava veoma dugo u stanju polonijuma kada se raspada u sledeci izotop u lancu raspada.

Zacudjujuce je da grupa oreola karakteristicnih polonijumovih izotopa se nekada nalazi bez uranijumovih oreola koji mnogo sporije nastaju, pokazujuci da nema dokaza o postojanju roditeljskih atoma uranijuma - vec samo polonijuma. Ocigledno, na ovom mestu nikada nisu postojali atomi uranijuma, i prvobitni atomi morali su biti samo polonijumski.

Za granit se smatra da mu je potrebno vise godina hladjenja, od prvobitnog usijanog stanja, da bi se formiralo nekoliko tipova kristala minerala, mada pojedini minerali, narocito kada su koncentrisani, radije mogu brzo ocvrsnuti kada temperatura padne na kriticnu tacku. Cak i pegmatit, krupnozrna vrsta granina, koji se cesto pojavljuje u obliku zila u granitu, zahteva za ocvrscavanje vreme koje se moze meriti. Posto izotopi polonijuma imaju tako veoma malo vreme poluraspada, izgleda neverovatno da se polonijumovi oreoli pojavljuju sami bez dokaza o njihovim roditeljskim elementima. To je navelo Dzentrija da proceni da su ovi graniti bili trenutno stvoreni u ocvrslim uslovima uz prisustvo polonijumovih umetnuca, koji su se zatim raspadali.

Prema tvrdjenjima Dzentrija, polonijumovi efekti, izazvani od njih samih, nisu mogli nastati u polagano hladjenom granitu, niti su mogli migrirati na sadasnju lokaciju posto je raspadanje prebrzo. Granit je trebao biti najpre u tecnom stanju, tako da se polonijum mogao koncentrisati na odredjenom mestu, a zatim je morao biti cvrst kada se polonijum raspadao, da bi zone ostecena bile sacuvane. Ali, granit se hladi suvise sporo, a polonijum se raspada suvise brzo da bi se zadovoljio bilo koji scenario osim trenutnog stvaranja, kao sto to ocigledno izgleda. Evolucionisti su ovo nazvali "mala misterija".

Dzentri smatra da se ova cinjenica jedino uklapa u ideju da je Bog stvorio polonijum, sa njegovim kratkim vremenom poluraspada, i dopustio da se trenutno raspadne tokom sedmice stvaranja kao Njegov znak stvaranja. Alternativni pogled jeste da su posle Adamovog pada i Bozje objave "prokletstva Zemlje zbog Adamovog greha" (1. Knjiga Mojsijeva 3,17), neki elementi postali nestabilni i poceli da se raspadaju. Jasno, mi to ne mozemo sigurno znati, Bog nam nije dao sve te detalje, ali polonijumovi oreoli postoje i moraju se objasniti. Jedina nada za ispravno objasnjenje jeste u zahtevu da se vratimo u 1. Knjigu Mojsijevu na nas bazicni model.

Takodje, Dzentrijev predlog o mnogo brzoj stopi raspada u proslosti je vrlo razuman. U stvari, nekoliko kreacionista, na osnovu mnogobrojnih istrazivanja, a sa biblijskim smernicama u fokusu svojih istrazivanja, ukazuju na takvu promenu stopa raspada, najverovatnije povezanih sa dogadjajima kao sto su bili oni za vreme sedmice stvaranja, i verovatno za vreme Potopa.

Ovi nalasci su znacajni jer jasno ukazuju na nepouzdanost radioaktivnog datiranja. Ono je stavljeno pod znak pitanja zbog svojih mana u samom temelju, i zbog rezultata koji su nedosledni. U najkracem, koncept stare Zemlje uz pomoc radioaktivnog datiranja je u velikim problemima, ali je jos uvek prisutan u umovima mnogih.

Literatura

1. Za dobro objasnjenje mogucnosti i slabosti tih pretpostavljenih metoda, vidi standardni udzbenik: Gunter Faure, Principles of Isotope Geology, 2nd edition, 1986, narocito pp. 74-80.

2. Vidi na primer izvestaj u Science News, 8. Jan 1994, p. 16, gde se vreme poluraspada tritijuma promenilo za oko 30%.

3. Snelling, Andrew, "The Age of Australian Uranium", Creation Ex Nihilo Vol. 4, No. 2, 1981, pp. 44-57.

4. Vidi Woodmorrappe, John, "Radiometric Geochronology Reappraised", Studies in Flood Geology, Institute for Creation Research, 1993, za kompilaciju mnostva neobicnih rezultata datiranja.

5. Dalrymple, G. B., "40Ar/36Ar Analyses of Historical Lava Flows", Earth and Planetary Letters, Vol. 6, 1969, pp. 47-55.

6. McDougall, I., et. al., "Excess Radiogenic Argon in Young Subaerial Basalts from Auckland Volcanic Field, New Zeland", Geochemica et Cosmochemica Acta, Vol. 33, 1969, pp. 1485-1520.

7. Reynolds, S. J., et. al., "Compilation of Radiometric Age Determinations in Arizona", Arizona Bureau of Geology and Mineral Technology Bulleti 197, 1986, p. 8.

8. Damon, P. E., i drugi, "Correlation and Chronology of the Ore deposits and Volcanic Rocks", U.S. Energy Commission Annual Report, No. C00-689-76, 1967, p. 82.

9. Funkhouser, John G., and Naughton, John J., "Radiogenic Helium and Argon in Ultramafic Inclusions from Hawaii", Journal of Geophysical Research, Vol. 73, No. 14, July 1968, pp. 4601-4607.

10. Nobel, C. S., and Naughton, J. J., "Deep-Ocean Basalts: Inert Gas Content and Uncertainties in Age Dating", Science, Vol. 162, 11 Oct. 1968, pp. 265-266.

11. Ford, T. D., et. al., "Name and Age of the Upper Precambrian Basalts in the Eastern Grand Canyon", Geologic Society of America Bulletin 83, Jan.1972, pp. 223-226.

12. McKee, E. H., and Noble, D. C., "Age of Cadrenas Lavas, Grand Canyon, Arizona", Geologic Society of America Bulletin 87, Aug. 1976, pp. 1188-1190.

13. Elston, D. P., and McKee, E. H., "Age and Correlation of the Late Proterozoic Precambrian Grand canyon Disturbance, Northern Arizona", Geologic Society of America Bulletin 93, Aug. 1982, pp. 681-699.

14. Reynolds, S. J., et. al., op. cit., pp. 14,16.

15. Everson, J. E., "Regional Variation in the Lead Isotopic Characteristics of Late Cenozoic Basalts from the Southwestern United States", California Institute of Tehnology, unpublished Ph.D., Dissertation, 1979, p. 454.

16. Alibert, C., et. al., "Isotope and Trace Element Geochemistry of Colorado Plateau Volcanics", Geochimica et Cosmochimica Acta, Vol. 50, 1986, pp. 2735-2750.

17. Austin, S. A., "Isotopic and Trace Element Analysis of Hypersthene-normative Basalts from the Quaternary of Uinkaret Plateau, Western Grand Canyon, Arizona", Geologic Society of America with Programs, 24, 1992, A261. 18. Za dobar pregled istorije nastojanja odedjivanja starosti, vidi Brush, Stephen G., "The Age of The Earth in the Twentieth Century", Earth Sciences History, Vol. 8, No. 2, 1989, pp. 170-182.

19. Vidi udzbenik koji je napisao Faure, Principles of Isotope Geology, op. cit., za izvestaj o tom dokazu i koristenim tehnikama, narocito str. 311-312.

20. Starost Zemlje od 2 milijarde godina je bila "dokazana" na osnovu "nekoliko nezavisnih metoda", godine 1930. Mnoge revizije i predlozi su ucinile napredak. Pogledi ranijih vodecih naucnika u odredjivanju danas prihvacene starosti Zemlje bazirani su na starosti meteorita koje je objavio Patterson, C. C., u "Age of Meteorities and the Earth", Geochimica et Cosmochimica Acta, Vol. 10, 1956, pp. 230-237.

21.Tatsumoto, M., Unrch, D., and Desborough, G., "U-Th-Pb and Rb-Sr Systematics of Allende and U-Th-Pb systematics of Orgueil", Geochimica et Cosmochimica Acta, Vol. 40, 1976, pp. 616-634.

22. Ova studija koju je uradio T. Kirsten, 1980, je diskutovana u The Chemical Evolution of the Atmosphere and Ocean, by Henrich D. Holland, 1984, Princeton University Press, p. 6.

23. Gale, N., et. al. "Uranium-Lead Chronology of Chondrite Meteorites", Nature (Physical Sciences), Vol. 240, Nov. 20, 1972, p. 57.

24. Knjiga koju je napisao Dr. Gentry, Creation's Tiny Mystery, 2nd Edition, 1988, objavio je Earth Science Associates, Knoxville, Tennessee. Ovu knjigu prodaje i Master Books, a prevedena je i u Jugoslaviji.


Maticna strana