Savremena hipoteza abiogeneze


Savremeni biolozi, obicno, odaju svaku cast Pasteru i njegovim eksperimentima, ali tvrde da je zivot nastao abiogenim putem. Oni kazu da je Paster samo dokazao da zivot ne moze da nastane odjednom "ad hok", znaci skokovito, odjednom, i u savremenim uslovima, ali iz njegovih eksperimenata ni najmanje ne sledi da zivot ne moze da nastane postepeno, polagano. Dakle, ne moze odjednom, da vi imate mrtvo, pa zivo, nego imate mrtvo, pa organsko, pa zivo u okolnostima koje su bile sasvim drugacije nego sto su ove nase sada na planeti Zemlji.

Znaci, sta se pretpostavlja? Pretpostavlja se da su uslovi bili drugaciji, i da je zivot mogao da nastane na jedan, relativno, postepen nacin. I taj proces, postepenog nastanka zivota, naziva se "biohemijska evolucija". Znaci, slicno kao sto kod Darvina imamo postepen nastanak novih vrsta, tako je po biohemijskoj evoluciji, postepeno od nezivog nastalo zivo.

U nastanku svemira prvo su se formirali atomi, zatim molekuli, onda slozena organska jedinjenja, medju kojima su i osnovni gradivni blokovi zivota nukleotidi, koji grade DNK i RNK, kao i aminokiseline, kao sastavni elementi proteina.

Najveci zagovornici ove hipoteze bili su Aleksandar Oparin (teorija koacervata) i Holdajn. Jedan je Englez, a drugi je Rus. Ali, glavni eksperiment koji se navodi kao dokaz ove hipoteze izvrsio je Stenli Miler 1953.godine.

Sta je on uradio? On je konstruisao jednu aparaturu. (Slika 1)

Imamo jednu posudu sa vodom koja se zagreva. Vodena para isparava, prelazi u sledeci deo aparature, sa strane se kroz ventil ubacuju gasovi: vodonih, amonijak i metan, mesaju se sa vodenom parom, i prelaze u prosireni deo aparature. Ovde se vrse elektricna praznjenja, zatim se rastavljaju produkti i prelaze u deo koji se naliva "hladni trap" koji je ispunjen tecnoscu, i tu se hvataju dobijena organska jedinjenja.

Kada je Stenli Miler analizirao dobijene produkte, utvrdio je da je dobio ogronmu kolicinu katrana, i u tragovima prisutne odredjene organske komponente, medju kojima su bile i aminokiseline.

Uglavnom, ovim i slicnim eksperimentima je dobijeno 17 od 20 esencijalnih aminokiselina. Pored toga, dobijeni su nukleozidi (jos niko nije uspeo da sintetise nukleotide). Nukleozidi su nukleotidi bez pridruzene fosforne kiseline. I ovo se uzima kao pouzdan dokaz da je zivot nastao abiogenim putem. Neupuceni ljudi kad cuju da je u laboratoriji sintetisana aminokiselina, oni misle da je napravljen zivi sistem i da je to gotov dokaz da je zivot na Zemlji nastao spontano. (To bi, otprilike, bilo slicno kao kad bi neko napravio jednu ciglu, pa na osnovu toga tvrdio da je "Beogradjanka" sama od sebe nastala.)

Da li je Milerov eksperiment dokaz abiogenog porekla zivota putem biohemijske evolucije? Ako je potrebno isticati, a izgleda da jeste, da Milerovi eksperimenti nesto dokazuju, onda treba reci da oni dokazuju samo to, da pod navedenim uslovima, uz sadejstvo biohemicara, mogu se dobiti odredjene organske (ne zive) molekule.

Pored toga, oni nam govore da je opravdano verovati, nadati se i tvrditi da ce se pod istim uslovima dobijanje ponoviti. Ne vidi se kakve to stvarne, realne dokazne snage ima u smislu, da se biogeneza zaista desila, da su uslovi praatmosfere onakvi kakve treba gledati u svetlu Milerovih eksperimenata.

Dakle, Stenli Miler i drugi biohemicari koji su radili slicne eksperimente, su samo dokazali da se u ovakvim eksperimentima dobijaju organska jedinjenja. Nista vise i nista manje. Tim eksperimentima ni najmanje nije dokazano da je na planeti Zemlji postojala ovakva reduktivna atmosfera.

Ovde nije bilo kiseonika. Svi biohemicari polaze od toga da na planeti Zemlji nije bilo kiseonika, jer cim postoji kiseonik sva organska jedinjenja se oksiduju. Samo reduktivna jedinjenja mogu zajedno da stupaju u hemijske reakcije. Cim se oksiduje, vise ne moze.

Dakle, kakva je bila prvobitna atmosfera? (Pre svega, mi i ne znamo da li je i bilo te prvobitne atmosfere, ali slozimo se za trenutak sa ovom hipotezom.) Pa, prvobitna atmosfera bi trebalo da bude reduktivnog karaktera. I stvarno, u svim evolucionistickim casopisima se iznosi taj zahtev. Dakle, evolucionistima treba reduktivna atmosfera, to znaci - i bila je takva. A gde je dokaz? Pa to sto smo mi ovde, to sto postoji zivot svuda oko nas. Citacemo kasnije izjavu jednog evolucioniste, strucnjaka za ovu oblast - Dzordza Valda.

Ono sto je sigurno jeste, da ovakvim eksperimentima ni na koji nacin nije dokazano da je atmosfera bila takva, i da su nastajala organska jedinjenja, a kamoli da je iz tih organskih jedinjenja nastao zivot.

Dakle, ovo samo dokazuje da pod odredjenim laboratorijskim uslovima, uz sadejstvo hemicara ili biohemicara koji konstruise aparaturu i priprema uslove, mogu da nastanu organska jedinjenja. Nista vise.

Najverovatnije da je primordijalna atmosfera morala da ima kiseonik. Jer, ako je bilo vodene pare, velika mera fotolize, pod delovanjem UV zracenja iz kosmosa, je morala da cepa vodu na vodonik i kiseonik. Dakle, visoka mera fotolize vec rano, u pretpostavljenoj istoriji Zemlje je morala da stvori veliku kolicinu kiseonika. I time je sa abiogenezom zavrseno. Pored toga, fotolizom bi se razgradio toliko bitni amonijak. Najzad, mi znamo da u prvobitnim stenama nalazimo gvozdjeve okside, sto je jedan geoloski dokaz da je prvobitna Zemljina kora imala kiseonik. Jer, nema gvozdjevih oksida bez kiseonika.

Jedan naucnik kaze: "Sa kiseonikom ne moze da nastane zivot, zato sto bi doslo do brze oksidacije organskih molekula. A ako nije bilo kiseonika, onda bi te novonastale organske komponente razgradilo UV zracenje." Jer, nema ozona, koji stiti od UV zracenja, bez kiseonika. Ne moze se zamisliti ozonski omotac ako nema kiseonika. Ozon je O3.

Po evolucionoj tvrdnji, ozon je nastao tek onda kad su nastali autotrofni organizmi koji su oslobadjali kiseonik.

Pored toga, agensi koji deluju (ova elektricna praznjenja su trebala da imitiraju gromove i munje) i ucestvuju u kreiranju organskih komponenti, su mnogo efikasniji u njihovoj razgradnji. Lako je nama da dobijemo organske komponente kad stavimo hladni trap. Medjutim, nema biohemicara na prvobitnoj planeti Zemlji koji bi novonastale komponente izdvajao.

Lako je kad mi nesto pravimo u laboratoriji, ali ne smemo svoju laboratoriju da projektujemo na svet, i da zamisljamo da je tako bilo u realnom svetu.

Dakle, kod ovih eksperimenata istrazivaci postavljaju hladni trap (klopku) kojim nastale proizvode odvajaju od izvora energije, sto je sasvim razumljivo za jedan "hemijski" eksperiment, ali se rezultati ne smeju nikako ekstrapolirati na vanlaboratorijske uslove, a pogotovo ne na mladu Zemlju.

Pored toga, i ako prihvatimo da su nastale organske komponente, pitanje je kako su one mogle da se ne hidrolizuju, ako su bile u vodi. Zaista, ako se i desilo nemoguce, da su nastala slozenija organska jedinjenja (polimeri), oni bi zbog suviska vode usvojili molekul vode (za svaku vezu) i tako se razgradili, odnosno hidrolizovali.

Predlozena su razlicita vidjenja kako bi problem bio zaobidjen. Tako su neki evolucionisti predlozili da je doslo do zaledjavanja. To je malo cudno. Neki kazu da je Zemlja bila usijana, neki da je doslo do zaledjavanja. "Kakva nam treba Zemlja, takva je bila."

Ali, i da prihvatimo da je doslo do zaledjavanja, onda su svi dalji procesi blokirani. Jesu sacuvane organske komponente, ali svi dalji procesi su blokirani i ne moze da dodje do polimerizacije, do usloznjavanja, do izgradnje makromolekula, visih molekula. Zaista, ako je temperatura tada bila toliko niska, kako su mogle da teku dalje reakcije u pretpostavljenoj abiogenezi? Zato drugi evolucionisti predlazu nesto suprotno. Pretpostavlja se da je doslo do koncentracije ovih organskih molekula u predelima gde je bilo malo vode - u lagunama blizu vulkana. Polimeri bi, prema ovom vidjenju, nastajali na povrsini usijane lave, gde nema vode i gde je hidroliza, dakle, sprecena.

Ali, ni ta pretpostavka ne funkcionise, iz prostog razloga sto bi novonastali produkti bili razoreni toplotom, denaturisani, to jest, bili bi nepovratno deformisani i nepogodni za zivot.

A to koncentrovanje bi istovremeno koncentrovalo i druge sastojke neorganske prirode, koji su nebitni za dalje tokove biohemijske evolucije.

U najnovijem udzbeniku evolucije ovako pise: "Mozete pretpostaviti da je u prvobitnom okeanu koncentracija natrijum-hlorida bila 10 puta manja od sadasnje vrednosti, a svih aminokiselina oko 200 milionitih delova grama po litri, onda bi odnos natrijum-hlorida i molekula aminokiselina bio 10.000 : 1."

Znaci, 10 hiljada puta je cesci susret izmedju molekula natrijum-hlorida i neke molekule aminokiseline." To je samo natrijum-hlorid, a gde su drugi?

U Milerovom eksperimentu je nastajalo mnogo katrana, onoga sto uopste nije bitno za nastanak zivota, a minorne kolicine aminokiselina. Samo zahvaljujuci prefinjenoj aparaturi mogla se detektovati ta minorna kolicina "pozeljnih" molekula. A ostalo su bili katran, smola. i dr. I kad je situacija takva u eksperimentu koji planira covek, koliko bi jos gore bilo u prirodi.

Pored toga, u ovakvim eksperimentima nastaju i L i D forme. A samo L oblici aminokiselina dalje ucestvuju u izgradnji. Nemate proteine koji imaju D oblike aminokiselina. A ovde su nastali i jedni i drugi. Kako je doslo do selekcije? Koji su ti faktori okoline mogli da favorizuju "L-zivot"? Niko na ovo pitanje nije dao zadovoljavajuci odgovor, nego se po ko zna koji put ponavlja tautoloska misao: "Posto je danas prisutan "levorotirajuci zivot", on je adaptabilniji. Prema tome, prirodna selekcija je ovaj zivot favorizovala."

U evolucionizmu ima vise skoro tautoloskih objasnjenja, a i dosta vrcenja u krugu. Na primer, mi se pozivamo na odredjene cinjenice u korist evolucione teorije, a isto tako se pozivamo na ovu teoriju u korist te ili neke druge "cinjenice". Tipican primer su Hekelov zakon, rudimenti, molekularni fosili... itd.

I na kraju, ovo je sada vitalisticki prigovor, ova bi hipoteza, eventualno objasnila, kako nastaju organska jedinjenja. Znate sta vitalisti kazu? "To sto vi pricate to nema blage veze sa biologijom. To treba predavati na katedri za organsku hemiju. To samo objasnjava kako u odredjenim eksperimentalnim uslovima mogu da nastanu organska jedinjenja. A jedno su organska jedinjenja, a drugo su ziva bica. Mi mozemo da prihvatimo kako moze da nastane u eksperimentalnim uslovima organsko jedinjenje, ali velika je razlika, veliki je rascep izmedju organskog i zivog."

Dakle, za vitaliste u svemu ovome postoji principijelna greska. Zivot se po "abiogeneticarima" shvata kao rezultanta visoko organizovane materije. Po vitalistima zivot nije to. Zato za njih ovi eksperimenti ne spadaju u biologiju, ne treba ih ni spominjati u kontekstu bioloskih sadrzaja, vec pripadaju obicnoj organskoj hemiji. Zaista, ako je zivot nematerijalne sustine, onda su ovi eksperimenti logicki i naucno irelevantni za biologiju i nastanak zivota.

Zasto se medju evolucionistima prihvataju ove ateisticke hipoteze? Da razlozi nisu samo naucne prirode, videcemo iz nekoliko citata.

Recimo, Negeli kaze ovako: "Poricati arhigoniju (to je jedna od abiogenetskih hipoteza) znaci priznati cudo." Znaci, ako necete da prihvatite cudo, morate da prihvatite arhigonijum.

Hekel, poznati evolucionista kaze ovako: "Ako ne primite teoriju da je zivot nastao iz mrtve materije, onda u ovoj prvoj tacki evolucione teorije morate pribeci cudu." Znaci, na isti nacin.

Pazite dalje, sta kaze Karl Fogt: "Moramo dopustiti da je zivot nastao iz mrtve materije da bismo tako izbacili Stvoritelja." Zasto moramo? Morali bi kad bi to bila dokazana stvar. Tada bi to bio intelektualno posten stav. Medjutim, mi pred sobom imamo samo jednu proizvoljnu hipotezu. Ali, to je pojedinim evolucionistima dovoljno, jer oni moraju da priznaju abiogenezu da bi izbacili Stvoritelja. Zaista akademski!

Virhof kaze: "Ako necu da prihvatim Stvoritelja, moram reci da je zivot nastao iz mrtve materije."

Najzad, obecani Dzordz Vald: "Spontana generacija zivih organizama je nemoguca. Medjutim, mi smo ovde - ja verujem, kao rezultat spontane generacije." Dakle, biti ovde, to je po Dzordzu Valdu nemoguce, jer smo mi po njemu nastali spontanom generacijom koja je nemoguca. Ali on naglasava to: "Mi smo ovde", sto izgleda treba da nas uveri da abiogeneza i nije tako nemoguca.

Dakle, vidite, apsolutno se ne dopusta mogucnost da Bog postoji. Prema tome, evolucija je samo nesto o cemu pricaju evolucionisti. Ona je nasusna potreba ateista. I zaista, mnogi evolucionisti su eksplicitno prvo ateisti, pa onda evolucionisti.


Maticna strana