Istorijske teme podrazumevaju pitanja i odgovore u vezi sa nastankom zivota, nastankom bioloskih vrsta i coveka. I covek je bioloska vrsta, ali mi njega, eto tako, malo odvojimo. Evolucionisti sve to stave u isti kos. Tako imate "Uporednu fiziologiju zivotinja", gde podrazumevate i coveka. I tako se provlaci teza da je i covek zivotinja.
Dakle, pitanje "porekla zivota" spada u istorijska pitanja.
Prva hipoteza koja je govorila da zivo moze da nastane od nezivog bila je takozvana "hipoteza samoradjanja". Ona datira jos od Aristotela, koji je, videci da ziva bica izlaze iz bara i mulja, pogresno zakljucio da ona tamo i nastaju.
Kasnije, povodeci se za autoritetom Aristotela, sto je narocito bilo razvijeno u srednjem veku (Avgustin je obozavao Platona, i on je uvukao Platona u hriscanstvo), pojavio se Toma Akvinski koji je "pokrstio" Aristotela, pa je onda "pokrstio" i njegovu filozofiju.
U to vreme se verovalo da u prirodi postoji zivotna sila ili zivotni princip "vis vitalis", koja je potrebna da ozivi neku tvar. Dakle, neka hranljiva podloga sluzi kao supstrat, a "vis vitalis" deluje na tu podlogu, na taj supstrat, i ozivljava ga, te tako nastaju raznorodna ziva bica.
Postojali su cak i recepti kako proizvesti muve, zolje, ... Na primer, potrebno je da jednog mladog bika ubijete jednim udarcem u celo, da ga sahranite u zemlju da mu samo rogovi vire, i posle nekoliko nedelja treba da dodjete, da otsecete rogove i izletece muve.
Tako se verovalo da misevi nastaju od prljavog rublja, zita, da lavovi nastaju od pustinjskog kamenja... Nama je tesko da razumemo te ljude koji su ziveli u ta vremena. A glavni naucnici su tada bili teolozi koji su sedeli u svojim kabinetima, i pisali o krvi i mesu, a nisu videli ni krv ni meso.
Prvi koji je uzdrmao ovu teoriju bio je Francesko Redi. U tadasnje vreme ljudi su bili enciklopedisti. Mogli su da drze celokupno tadasnje znanje, mogli su da budu eksperti u raznim poljima, jer nauka nije bila toliko razvijena. Danas imamo ekstremnu specijalizaciju.
Da se vratimo temi. Francesko Redi je bio enciklopedijski um - lekar, prirodnjak, a bavio se i knjizevnoscu, pa je citajuci "Ilijadu i Odiseju" zapazio kako Ahilej zeli da njegov prijatelj Petroklo bude brzo pokopan, da muve ne bi zagadile njegove rane. Onda se Francesko Redi zapitao: "Moguce je da su ti Grci imali bolje poimanje o prirodi i onome sto se desava u prirodi, nego mi ljudi srednjeg veka."
Onda je on napravio jedan eksperiment (sve su ovo arhaicni eksperimenti, mozda je nama tesko i da razumemo u sta su sve ljudi verovali), tako da je uzeo dve posude u koje je stavio meso, a jednu od tih posuda je pokrio staklenim zvonom. I posle izvesnog vremena, on je primetio da su se u posudi koju nije pokrio staklenim zvonom pojavili najpre crvi, a potom i insekti, a u ovoj drugoj posudi se nije pojavio ni jedan insekt.
I onda je on dao jedno pametno obrazlozenje, da su se insekti razvili iz jaja koje su polozili insekti koji su sletali na meso.
Medjutim, predstavnici teorije "vis vitalis" su rekli da eksperiment Franceska Redija ne samo da ne pobija ovu teoriju "vis vitalis", nego je cak i dokazuje. Kako to? "Pa ti, jednostavno, pokrivsi staklenim zvonom ovo parce mesa, nisi dozvolio da prodre vis vitalis iz prirode, i da se dobiju ziva bica." Slicno je i u danasnjoj nauci. Vi mozete da napravite takav eksperiment, da mislite da ste nesto dokazali, i onda se ispostavi da niste dokazali, nego cak da moze da bude argument za suprotnu stranu, za suprotnu tvrdnju.
Dakle, oni su tvrdili da nije mogla da prodre vis vitalis, i zato on nije mogao da dobije novo zivo bice. Sta je onda Francesko Redi uradio? On je onda uzeo isto tako dva komada mesa, i onda je jedan pokrio velom od gaze, a drugi je ostavio otvorenim. Zasto sa velom od gaze? Da bi, ako stvarno deluje vis vitalis, mogla da prodre kroz tu gazu i da ozivi ovu mrtvu tvar. I opet je rezultat bio isti, iz cega on nedvosmisleno zakljucuje da nova ziva bica nastaju samo iz predhodno postojecih zivih bica. I mi bismo rekli: "Tu je problem bio resen."
I izgledalo je da je Francesko Redi pobedio. Ali nekako, u to vreme se desi, Anton Van Levenhuk otkrije mikroskop, i onda se covekovom oku pojavi dotad nevidjeni svet, nesluceni svet mikroorganizama koji se ne vide golim okom. I onda su pristalice hipoteze "vis vitalis" rekle: "Dobro, ako je Redi pokazao da se ne mogu razviti insekti, niotkuda ne sledi da se ne mogu razviti mikroorganizmi, za koje Francesko Redi cak nije ni znao. Pored toga, ovi mikroorganizmi se ne razmnozavaju jajima, nego prostom deobom."
Onda je jedan naucnik, jezuita, irski svestenik Nidhem, izveo sledeci eksperiment: Uzeo je jednu bocu i u nju stavio hranljivu podlogu, supstrat, i onda je kuvao ovaj supstrat, ali nije dozvolio da dugo vri. I, kada je iz boce izvukao deo sadrzaja i pogledao pod mikroskopom, video je veliki broj mikroorganizama. I, on je zakljucio da su oni nastali usled delovanja "vis vitalis".
Sta mislite, da li je "vis vitalis" ateisticka ili teisticka hipoteza? Ateisticka. Jer, "vis vitalis" je zivotni princip koji inherentno postoji u prirodi. Dakle, nije nesto sto izlazi iz okvira prirode. Ovo je vazno. To je, u sustini, materijalisticka, uglavnom ateisticka hipoteza.
I onda su Nidhem i francuski materijalisticki filozof Bifon napravili teoriju o "vegetativnoj snazi prirode". Znaci, "priroda ima vegetativnu snagu da ozivljava ono sto je mrtvo". A Nidhem je svoje "otkrice" objavio pod zvucnim naslovom: "Nova mikroskopska otkrica". Dakle, priroda sama po sebi ima vegetativnu snagu kojom moze od mrtve materije stvoriti, proizvesti, ziva bica.
Evo vidite, to je ipak materijalisticka hipoteza. U stvari, ovo vise nije hipoteza, ovo je sad teorija, zato sto uza sebe ima eksperimentalni dokaz. I ovaj eksperiment se smatrao kao krucijalni, koji je dokazuje. Dakle, nema vise potrebe da postoji neko bice u univerzumu koje nama daje zivot, nego postoji konkretni eksperiment koji dokazuje da zivo moze da nastane iz mrtvog. I ljudi 18.veka, koji su rado poricali visu Bozju silu, oberucke su prihvatili ovu mogucnost za koju je govorio eksperiment.
Medjutim, sa druge strane su postojali ljudi koji su smatrali da uopste ne postoji spontano nastajanje zivih bica, i zeleli su to da dokazu. Jedan od njih je bio Francesko Redi, on je napadao stare tvrdnje. Posle pojave novih tvrdnji Nidhema i Bifona, sa mnogo vecom naucnom ozbiljnoscu radio je Lazaro Spalancani (italijanski svestenik). U to vreme su se, uglavnom, svestenici bavili naukom. On je izvrsio negde oko 1.000 eksperimenata. Svi oni mogu da se grupisu u tri osnovna.
On je uzeo tri boce i stavio u njih supstrat (ovciju corbu ili neki hranljivi supstrat).(Slika 1) Dva boce je zatopio (hermeticki zatvorio), a na trecu je samo stavio cep. Prvu zatopljenu bocu je zagrevao nekoliko minuta, drugu zatopljenu je zagrevao vise od jednog casa, a trecu nezatopljenu je zagrevao takodje vise od jednog casa. Znaci, postoje dve zatopljene boce u koje ne moze da prodre vis vitalis, ako postoji. I postoji jedna treca, koja nije zatopljena, i u koju moze eventualno, ako postoji, da prodre vis vitalis. Sve je ovo mrtvo za sada.
Kada je pogledao pod mikroskopom, u supstratu iz boce koja je bila zatopljena i zagrevana nekoliko minuta, video je mikroorganizme. Znaci, ovde nije mogla da prodre vis vitalis, a ipak je dobio mikroorganizme. Iz ovoga je on pravilno zakljucio, da su oni vec bili tu i da su preziveli povisenu temperaturu kojoj su bili izlozeni samo nekoliko minuta.
Kada je iz ove druge zatopljene boce, koja je dugo zagrevana, uzeo deo materijala i stavio pod mikroskop, nije video nista. I kad je uzeo materijal iz nezatopljene boce, koja je takodje dugo kuvana, i stavio pod mikroskop, opet je video mikroorganizme.
Iz toga je on sasvim pravilno zakljucio, da jednostavno u Nidhemovom slucaju, on nije dozvolio da mikroorganizmi koji su vec postojali u supstratu budu ubijeni, jer Nidhem nije dao da supstrat zavri, i zato nije pobio organizme koji su vec bili tu. Iako ih je bilo malo, oni su ipak bili tu. To je znaci zivo, postoje zivi organizni koji su se razmnozili i dali nova ziva bica. A u nezatopljenu bocu koju je kuvao dugo, on je jednostavno tvrdio da su mikroorganizmi prodrli spolja. Dakle, Lazaro Spalancani je izveo eksperimente koji su silno svedocili protiv Nidhemove teorije.
Medjutim, ljudi koji su ipak verovali da postoji vegetativna snaga prirode, da priroda moze da ozivljava, oni su rekli da eksperimenti Lazara Spalancanija nisu korektni. Zasto? Zato sto je on predugo zagrevao hranljive podloge, pa je time i isusivao vazduh koji je bio u boci, i tako unistio vis vitalis. Znaci, unutra je bio vazduh u kojem se nalazi vis vitalis, i on ga je previse isusio, i zato nije mogao da dobije nove organizme.
U slucaju kratko zagrevane boce "vis vitalis je ostao u svom potentnom stanju jer vazduh nije bio dovoljno isusen, i vis vitalis je oziveo nezivu tvar".
U trecoj posudi, iako je bio isusen vazduh, usled dugog zagrevanja mogla su da se pojave ziva bica, zato sto je kroz plutani cep mogao da prodre novi vazduh, i sa njim vis vitalis. Videcemo da je ovo "isusivanje" vazduha bilo granicna tacka u dokazivanju.
I, morao je neki dobar eksperiment da se smisli da bi se konacno oborila ova hipoteza "vis vitalis". Znate, u mnogim stvarima imate argumente, ali tesko je doci do konacnog dokaza. Argument je nesto sto pomaze jednima, a odmaze drugima.
Lazaro Spalancani je umro i nije uspeo da ubedi protivnike da je on u pravu. Nije uspeo da smisli takav eksperiment kojim bi nedvosmisleno pokazao da je on u pravu.
Konacni dokaz protiv ove hipoteze dao je cuveni Luj Paster. On je bio zaista veliki covek. On je radio na virusu besnila, kad se nije znalo mnogo o virusima. I, on je pobedio besnilo. On je bio vrlo religiozan. On je verovao da Bog postoji, i inspririsao se time kako se Isus Hristos zrtvovao za svet. On je verovao da postoji Bice u svemiru, da postoji Bice koje daje zivot, i on je zeleo da dokaze da priroda ne moze da ozivi mrtvu tvar. U tom cilju je smislio jedan eksperiment koji je u sustini genijalan, genijalan po ideji. (Po aparaturi i tehnici, sa danasnjeg stanovista, takodje arhaican.) (Slika 2)
Sta je on uradio? Posto je granicna tacka bila isusivanje vazduha, on je napravio jednu bocu koja je imala izvucen grlic u obliku labudovog vrata. Sve je skoro isto kao i kod Spalancanija, boca sa rastvorom, ali je Luj Paster napravio takvu posudu, ciji je grlic izvukao u obliku slova "S" ili labudovog vrata. Unutar boce je stavio sterilnu podlogu, i ostavio je da stoji otvorena.
I sada, ako stvarno postoji "vis vitalis", jer nema nikakvog isusivanja vazduha (to je bila ta "granicna stvar"), ona moze da udje. Nikada se nisu pojavili mikroorganizmi. Jer, bakterije mogu da upadnu u grlic, ali ne mogu da udju u supstrat jer nemaju krila da polete i udju u njega.
A kada je nagnuo sud da supstrat udje u grlic (slika 3) i vratio nazad, dobio je pojavu mikroorganizama. I, Pasterovim eksperimentima nije niko vise imao sta da prigovori. I konacno je pala ta ateisticka hipoteza samoradjanja.
Znaci, postojalo je nesto sto je bilo granicno, sto je trebalo utvrditi, i Luj Paster je uspeo, definitivno, jednim elegantnim ogledom, da dokaze da zivo potice samo od zivog. I na temelju njegovih eksperimenata potice ona cuvena izreka na latinskom: "Omne vivo ex vivo", sto znaci: "Zivo samo od zivog."
I, sad su to teolozi lepo iskoristili. Kad je Paster to dokazao, teolozi su rekli: "Pasteru, hvala ti!", i onda je pocela filozofska nadgradnja: Ako je tacno da sve zivo potice samo od zivog, a niz zivih bica nije beskonacan, onda neminovno sledi da postoji zivo bice koje ima "zivot po sebi", nepozajmljeni zivot i koje moze da daje zivot drugome. Iz Pasterovog zakona, apologete 19.veka su sasvim lako otputovali do jednog Bica kojeg Biblija naziva Bogom, koje ima zivot po sebi. Dakle, koje nema pozajmljeni zivot, nego ima zivot "po sebi", i ono moze da daje zivot drugome.
Da li, zaista, takav zakljucak neminovno sledi iz onoga sto je Paster dokazao? Zar mora bas takav zakljucak da se izvede? Ako je tacno ono sto je Paster utvrdio, da zivo nastaje samo od zivog, i ako niz zivih bica nije beskonacan, vi cete sami osetiti da mora postojati jedno bice koje daje zivot, inace ne bi bilo zivih bica. Medjutim, postoje neki ljudi koji, otprilike, ovako mudruju: "Evo, ja sam zivo bice. Moj neposredni bioloski uzrok, mene kao zivog bica, jesu moji roditelji. Bioloski uzrok mojih roditelja jesu njihovi roditelji, i tako redom, pa kad dodjemo do poslednjeg clana, ovde, na planeti Zemlji, mozemo da se preselimo u svemir.
Dakle, glavni problem ovde jeste: "Da li je niz zivih bica konacan ili beskonacan?" Ako je niz zivih bica beskonacan, onda je jasno da mi ne dolazimo do prvog uzroka. "Jeste, vazi Pasterov zakon, ali niz zivih bica je beskonacan. Ja sam nastao od svojih roditelja, moji roditelji od svojih roditelja, i tako redom..." To se zove beskonacni niz, "regressus in infinitum", ili "bezanje u beskonacnost", da ne bi priznali da postoji jedno bice koje ima zivot po sebi. Ali, da li je niz konacan ili beskonacan?
Kada mi razmisljamo o kauzalnom nizu ili kauzalnom neksusu, ima jedna omaska koja se cesto pravi. Evo, recimo, jedan kauzalni neksus: Imamo dogadjaj A koji ima svoj adekvatni uzrok. Recimo, saobracajna nesreca koju je izazvala neka gospodja. Nepaznja je uzrok nesrece. Ali, ovde imamo kao posledicu nepaznju. Sta je uzrok nepaznje? Zubobolja. A sta je uzrok zubobolje? Nekoristcenje paste za zube. A zasto ne koristi pastu za zube? Nerazvijene navike. A zasto nerazvijene navike? Lose vaspitanje. A zasto lose vaspitanje? Losi roditelji. A zasto su roditelji takvi? ... To se naziva kauzalni niz ili kauzalni neksus.
E sada, kad pogledamo ziva bica. Jedno zivo bice ima svoj uzrok u svojim roditeljima, oni u svojim, i tako redom, postoji taj bioloski uzrocni niz. Ono sto je karakteristicno jeste to, da obicno nasa misao o uzrocnosti se ne poklapa sa samim faktom uzrocnosti. Jer, uzrocnost ide sa oca na sina.
Dakle, ono sto je vrlo vazno sada da zapazimo jeste to, da moja misao o uzrocnosti ide u nazad, a fakat uzrocnosti, cinjenica uzrocnosti ide u napred. Zato mi mozemo da bezimo u beskonacnost, jer se nasa misao o uzrocnosti ne poklapa sa samom cinjenicom uzrocnosti.
Ako mi hocemo da se nasa misao poklapa sa smerom uzrocnosti, prosto je nemoguce da mi odemo u beskonacni niz. Jer, mi moramo odnekle poceti, moramo poceti odbrojavanje od nekog. Jer zamislite, kako da otpocnemo brojanje iz beskonacnosti? Ako dobrojimo do sebe - nismo dobro poceli. Prosto je nemoguce da pocnemo brojanje iz beskonacnosti.
Dakle, ako ja hocu da se moja misao uzrocnosti poklapa sa stvarnom cinjenicom, ja ne mogu da pocnem iz beskonacnosti, jer to je protivrecno, nikada ne bi dobrojao do sebe. Vi ako pocnete iz beskonacnosti, vi ne mozete da dobrojite do sebe. Ako uspete da dobrojite do sebe, niste poceli iz beskonacnosti, poceli ste od prvog uzroka.
Druga stvar koja je vrlo znacajna jeste, da je niz samo potencijalno beskonacan. Svaki niz je samo potencijalno beskonacan, i njegova potencijalna beskonacnost se sastoji u tome, da mi mozemo, u svakom trenutku, samo fiktivno da mu dodajemo odredjene clanove. Ali, on je uvek dokrajcen.
Dakle, niz moze biti samo potencijalno beskonacan - ako ja u svojoj glavi dodajem neke fiktivne clanove, i to potencijalno. Da ja sednem pa da mastam. Medjutim, mi nismo pozvani na mastanje, vec da vidimo sta je aktualno, stvarno. Aktualno, konkretno, niz je dokrajcen sa mnom, a svima nama apsurdna je misao da postoji kraj koji nema pocetak.
Recimo, ako ja gledam bioloski niz uzroka mog bica, taj lanac je sigurno dokrajcen mojim bicem. Jer vidite, lako je zamisliti pocetak bez kraja. Znaci, nesto je nastalo i traje. Ali, kako da zamislimo kraj bez pocetka. Takav niz je apsurdan. Pokusajte u vasem mozgu. Mozete samo da rastuzite svoj mozak, da dobijete plikove na mozgu. Ako neko smisli kraj bez pocetka, kraj nekog niza koji nema pocetak, to je jednostavno nemoguce.
To je apsurdna misao, da postoji kraj jednog niza koji nema pocetak. Ne postoji kraj necega sto nema pocetak. To ne moze da se zamisli. Ali je zato sasvim logicno, da postoji pocetak koji ima kraj, a moze biti i pocetak koji nema kraja. To se moze i zamisliti i ostvariti. Sasvim lako mozemo da zamislimo da nesto sada nastaje i da ne mora da ima svoj kraj. Tako i Biblija tvrdi, da Bog stvara u jednom trenutku, i to je namenjeno vecnosti. To je vrlo lako zamisliti, ali zamisliti kraj bez pocetka, to je apsurdna misao. Zato kad vi kazete da Pasterov zakon vazi, da sve zivo nastaje od zivog, a vidimo da niz zivih bica, konkretno, ne moze biti beskonacan, to automatski znaci da mora postojati jedno bice koje ima nepozajmljeni zivot, nego koje ima zivot po sebi. Takvo bice jeste samo bozansko bice. Ovo je slicno onom argumentu postojanja Boga na osnovu zakona kauzalnosti.
Dakle, tako su argumentisali teolozi. Postoji i jedna simpaticna anegdota o vozu, kao dobra ilustracija ovoga. Vrlo zanimljiva anegdota. Ona govori o tome, kako su u kompoziciji jednog voza, u zadnjem vagonu tog voza, sedeli jedan vatreni ateista i jedan religiozni covek koji je voleo to sto Bog postoji. I sada, oni razgovaraju tako o razlicitim temama, i ovaj religiozni covek stalno pokusava ovog ateistu na neki nacin da uveri ili da mu barem provuce kroz glavu, da to nije bas tako kako oni, ateisti, veruju da jeste. Znaci, postoje dve vere: ateisticka i teisticka.
I sad oni pricaju, pricaju o mnogo cemu. Naravno, i vatreni ateista hoce nekako da proturi svoju ideju ovom teisti. A teista mu kaze: "Pa, mora postojati Bog kao prvi uzrok." A ateista kaze: "Ne mora, niz uzroka moze biti beskonacan." Onda teista postavlja ovom ateisti vrlo ozbiljno pitanje, ciju ozbiljnost ateista u prvom momentu i ne oseca: "Sta ti mislis, da li ovaj voz kojim mi putujemo ima lokomotivu?"
I sada anegdota kaze kako ateista, dosledno svom materijalistickom stavu, odgovara: "Kretanje voza mozemo da objasnimo i na drugi nacin. (Ovo je sad ateisticko objasnjenje.) Mi se nalazimo u zadnjem vagonu i krecemo se zahvaljujuci tome, sto nas zadnji vagon vuce vagon ispred njega. Ovaj ispred njega vuce sledeci, i tako redom, i ja mogu da zamislim da se mi krecemo tako sto nas voz ima beskonacan broj vagona, i u stvari, nema lokomotive."
To je ateisticki nacin misljenja, da nikako ne dodjete do bozanskog bica, nego vi napravite beskonacan niz vagona.
A sta kaze teista na to? Teista na to odgovara: "Ja razumem da to proistice iz vaseg materijalistickog ubedjenja, ali molim vas, iako je ova nasa kompozicija vrlo dugacka, iako mi ne vidimo lokomotivu, mi mozemo da zamislimo beskonacno dugu kompoziciju samo u slucaju da ona stoji. Cim se krece, to znaci da ima lokomotivu. Sto duza kompozicija, to jaca lokomotiva."
Dalje teista dodaje: "Pogresno je to, sto tvoja misao o uzrocnosti opet putuje u kontra pravcu - ide od nas, od efekta ka uzroku, a sam fakat uzrocnosti ide suprotno, od uzroka ka efektu. Ako hocemo da nam se pravac misli podudara sa faktickim pravcem uzrocnosti, onda brojanje moramo poceti od lokomotive prema nasem vagonu. U tom slucaju, lokomotivu ne smemo zamisljati beskonacno daleko, to jest, ne smemo poricati njeno postojanje i dejstvo, jer bi znacilo da se i nas vagon ne krece, kao ni cela kompozicija. Mi mozemo da zamislimo beskonacnu kompoziciju koja stoji. Cim se krece, mora da ima lokomotivu. Sto duza kompozicija, to jaca lokomotiva."
Isto je tako i sa Pasterovim zakonom. Ako je tacno da zivo bice nastaje samo od zivog bica, mi moramo imati lokomotivu koja vuce, mi moramo imati bice koje daje zivot, koje ima zivot samo po sebi. Lokomotina ne duguje svoje kretanje nikome. Ona sama u sebi ima mogucnost da se krece i moze da vuce. Ona je "samobitno bice", tako da kazemo.
Dakle, ako je aksiom da "sve zivo nastaje od zivog", onda cim vi vidite jedno zivo bice koje nije vecno, a videli smo da niz zivih bica ne moze biti beskonacan, iz toga mi sasvim solidno izvodimo argument, da mora postojati bice koje ima zivot po sebi.
