Uništavanje drveća, borba za gorivo,

i pad i uspon imperija

 

 

“Imperija predstavlja jedan veliki egoizam u svom najružnijem obliku.”

Ralf Valdo Emerson (Ralph Waldo Emerson, 1803-1882)

 

Jedna od najvećih imperija u ljudskoj istoriji svih vremena jeste Sumersko carstvo. Neki istoričari smatraju da su Sumeri bili najraniji oci savremenog načina života koji zovemo “zapadna civilizacija“.

Na osnovu “Epa o Gilgamešu”, najstarijem pisanom izveštaju na svetu, došlo je do velikog uništenja vegetacije i stvaranja pustinja zbog uništavanja šuma. Liban je spao sa više od 90% pod šumom (čuveni kedri Livana) na manje od 7% u zadnjih 1500 godina, uzrokujući smanjenje kišnih padavina za 80%. Kao što možemo videti, drveće i njegovo korenje predstavljaju važan deo vodenog ciklusa. Kao rezultat, milioni jutara zemljišta Bliskog istoka pretvoreno je u pustinju i šipražje, a ostali deo terena je uglavnom danas neplodan.

Glavna hrana u Mesopotamiji bio je ječam, ali u periodu od nekoliko stotina godina konstantnog uzgajanja ječma na navodnjavanom terenu, tlo je postalo iscrpljeno i ima tako veliki nivo soli (donešen vodom za navodnjavanje) da tu već dugo ne rastu usevi. U isto vreme, zbog rapidnog uništenja šuma, drvo je postalo takav luksuz da je postalo po vrednosti jednako dragom kamenju i mineralnim rudama - okolni narodi su vršili osvajačke pohode da bi zauzeli te izvore drveta, kao i plodno zemljište za rast ječma. Široka područja šumovitog terena duž reka Tigar i Eufrat bila su posečena, tako da su njihovi kanali za navodnjavanje i obradivo zemljište počeli ubrzano da se pretvaraju u mulj, a došlo je i do smanjenja kišnih padavina.

Rezultat ovih lokalnih klimatskih promena, pre nekoliko hiljada godina, bila je velika glad. Kolaps poslednjeg mesopotamskog carstva desio se pre oko 4 hiljade godina, a zapisi koji su ostali iza njih pokazuju da su oni tek na samom kraju njihovog carstva shvatili kako su uništili svoje izvore hrane i goriva uništenjem šuma i razorenjem ostatka životne sredine. Tokom dugog vremena oni su “znali” da je njihov stil život dobar. Ali, iako su stvari izgledale dobro u to vreme, oni nisu shvatali da je takvo stanje neodrživo - oni su radili dokle god su mogli da zauzmu zemlju drugih naroda. Kada su iscrpili svoje susede, njihov pad je bio brz i razarajuć - baš kao Ponzijeva šema.

Kolaps Mesopotamskog carstva popločao je put razvoju Grčke kao “svetskog carstva”. U periodu od 200. do 1500. godine pre nove ere Grci su usvojili raznovrsne poljoprivredne metode slične onima u mesopotamskom sistemu. Do 13. veka pre nove ere ove povećane zalihe hrane uzrokovale se da je počela velika seča šuma kako bi se obezbedili prostor za život, gorivo i obradivo zemljište za njihovu rastuću populaciju. Oni su takođe desetine i hiljade jutara šuma koristili sagorevajući ih u pećima za pravljenje bronze, po čemu su bili poznati.

Pad njihove civilizacije povezan je u istorijskim izveštajima sa trenutkom kada je njihova populacija nadmašila potrošnju svog dostupnog goriva - drveta. Do 600. godine pre nove ere veći deo Grčke je postao pustinja, sa brdima koja su počela da se eroduju u reke zatrpane muljem, i navodnjavanim terenima koja su počela da kolabiraju zbog povećanog nivoa akumulacije mulja iz kanala za navodnjavanje i gubitka hranljivih materija. Nuđena je nagrada onima koji budu proizvodili masline na padinama brda, jer su očajni Grci uvideli da jedino maslinovo drvo može da raste i opstane na ovim strmim padinama. Ali, bilo je previše kasno. Kao što je Platon zapisao u svom delu “Kritija”:

“Kada se uporedi ono što danas postoji sa onim što je nekad postojalo, to je kao skelet teško bolesnog čoveka - sav masni i meki deo zemlje je iščezao, a ostao je samo goli kostur.”

I to se zaista i desilo.

Kolaps Grčke bio je praćen razvojem Rimskog carstva.

Rim je imao svoje potrebe za drvetom. Do 200. godine pre nove ere šume terena koji danas zovemo Italija bile su potpuno posečene za potrebe Rimljana u gorivu i staništu, za grejanje javnih kupatila i topljenje metala. Bile su potrebne velike količine drveta za topljenje srebra iz rude, preradu metala i kovanje novca koji je predstavljao osnovu rimskog monetarnog sistema. Kada su šume u Italiji bile posečene oko prvog veka nove ere, stalna povećanja cene drveta za topljenje srebra uzrokovala su monetarnu krizu, prvi veliki poremećaj u Rimskoj imperiji.

Otprilike u isto vreme, produktivnost rimskih obradivih površina počela je da se smanjuje zbog povećanja mulja, soli, iscrpljenosti tla i smanjenja padavina usled nestanka šuma. Zalihe drveta su pretile da ugroze stabilnost Rimske imperije. To je navelo Rimske vođe da izgrade flotu od 60 drvenih brodova da bi okupirali okolne mediteranske države, proširujući svoje carstvo u svojim poslednjim danima širom tada poznatog sveta zbog minerala, drveta i hrane. Konačno, uništenje vodenih tokova, nestanak šuma, iscrpljenje tla i eksplozija stanovništva doveli su do velike gladi, što je rezultovalo kolapsom Rimske imperije.

Čak i moćni Rim nije mogao da se održi, nije mogao da ostvari svoje namere - iako je okupirao pola poznatog sveta. I naravno, to je samo jedan mali deo iskustva iz istorije - pojavilo se stotine drugih eksperimenata kultura koje su uništile svoje osnovne resurse i zatim nestale, od Egipćana do stanovnika Ura, od kineskih dinastija do iščezlih civilizacija Južne Amerike pre Kolumba.

Kada je Amerika počela da postaje najmoćnija sila na svetu, njego glavno gorivo bilo je drvo. Ono je bilo i gorivo i izvor toplote za armiju Džordža Vašingtona, i ostala je američki primarni izvor goriva, toplote i građevinskog materijala do vremena građanskog rata, kada je ugalj počeo naveliko da se koristi.

Kao što je napomenuto ranije, otkriće nafte u Pensilvaniji, neposredno nakon građanskog rata, dramatično je povećalo mogućnost ljudske rase da raste i da se hrani na globalnom nivou. I to nas dovodi do situacije koja je na žalost slična onoj u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu - ono što danas imamo jeste da su svi ti ljudi zavisni od jednog posebnog goriva... i šta će se desiti kada se ono dovoljno iscrpi?

 

 

Možemo li spasiti našu civilizaciju sa alternativnim izvorima u odnosu na naftu?

 

Tokom više godina, ljudi su isticali da ćemo relativno uskoro iscrpsti naše zalihe nafte. Oni su predlagali različite “alternativne” ili “izdržljivije” izvore energije da bi se zamenila nafta. Pošto je cilj svih njih da se smanji naša zavisnost od nafte - i tako izbegne propast naše civilizacije usled energetskog kolapsa, kao u slučaju Sumera - one su vredne naše pažnje.

 

 

Veliki ekonomski problem: niska cena nafte obeshrabruje ulaganja

 

Kada razmotrimo bilo koji od ovih alternativnih izvora energije, treba imati na umu zašto se oni veoma slabo naglašavaju, zašto vlade država nemaju osećaj za njihovo hitno razmatranje, kao zamenu za fosilna goriva.

Glavni razlog je taj što čovek izvlači naftu širom sveta tako intenzivno, da je današnja cena nafte jeftinija (u poređenju sa inflacijom) nego što je ikada bila u istoriji sveta. Litar flaširane vode u nekim prodavnicama u svetu može koštati i četiri puta više nego litar benzina, iako se benzin izvlači iz zemlje sa dubine od 13 kilometara kao sirova nafta, zatim prenosi brodovima, prečišćava i transportuje širom sveta do benzinskih pumpi.

U Americi je delimično niska cena benzina zato što Amerikanci plaćaju benzin njihovim novcem od poreza - godišnje donacije, subvencije, darovanja i poreske olakšice industriji nafte dostižu godišnje između 20 i 84 milijardi dolara, na osnovu nekoliko studija iznesenih od strane Međunarodne organizacije zelenih (Greenpeace International), Projekta medijske svesnosti (Media Awareness Project) i drugih grupa koji prate dešavanja u društvu. Velike naftne kompanije dotiraju političare stotinama miliona dolara u Americi i širom sveta, a zauzvrat dobijaju milijarde dolara.

Takođe, postoji problem da se nafta “proizvodi” (ispumpava) bez razmišljanja o budućim potrebama ili životnom veku određenog izvora. Države bogate naftom, sa nekim izuzecima, ispumpavaju naftu iz zemlje što je brže moguće, da bi zadovoljili stalno rastuće apetite ljudi širom sveta. Svaka država koja razmišlja da zadrži i sačuva svoje zalihe nafte ili da zauzme zalihe susednih država treba samo da se osvrne na surovost američkog odgovora na iračku okupaciju naftnih polja Kuvajta (koji, na osnovi izveštaja CIA-a, sadrže 10 do 20% svetskih rezervi nafte). One bi trebale dvaput da razmisle i da odluče da ne remete status kvo.

Naftna industrija je pokrenuta željom naftnih kompanija za brzim profitom, čak i po cenu brze propasti. Oni su savršeno željni da zarade milijarde dolara, što je brže moguće, koristeći izvor koji se ne može obnoviti.

(U svetu međunarodnog biznisa, profit koji će se ostvariti za mesec dana ili pola godine, važniji je od onoga što će se desiti u periodu od narednih 40 godina. U mnogim slučajevima korporacije zamenjuju države i postaju centri moći i bogatstva, kao “novi vladari”. Iako država Indonezija predstavlja 23. najjaču ekonomiju na svetu, ona je manja od firme Mitsubishi, koja je na 22. mestu. Države Danska i Tajland su tek na 26. mestu. Firme General Motors, And Exxon, Hitachi, Toyota, AT&T i Shell nalaze se na vrhu prvih 50. Korporacije sve više imaju moć da manipulišu javno mnjenje i da primoravaju izabrane vlade da se pokoravaju njihovoj volji u skoro svakoj državi sveta.)

Sve to zadržava cenu nafte niskom, što obeshrabruje razvoj alternativnih izvora energije.

 

 

Sledeći problem - potrebna je nafta za stvaranje novih tehnologija

 

Postoji još jedan problem u razvoju alternativnih izvora energije, a on je najveći. Razmotrimo, na primer, sunčevu energiju. Solarne ćelije hvataju postojeću sunčevu svetlost, tako da možemo odmah da koristimo tu energiju. Ali, mi smo sami sebi vezali ruke - sve što nam je potrebno za proizvodnju sunčeve energije zavisi od nafte:

- Solarne ćelije su izgrađene od nekoliko retkih minerala iz zemlje čije izvlačenje zahteva kopanje stotine tona zemlje da bi se dobilo samo nekoliko kilograma ovih minerala. Ovo iskopavajne je moguće samo uz pomoć velikih mašina koje se pokreću na naftu.

- Te mašine su izgrađene od minerala (čelik, staklo, itd.) koji se iskopavaju, tope i prerađuju u pećima na naftu i uz pomoć mašina koje pokreće nafta.

- Potrebna je da se postigne visoka temperatura da bi se istopili i prečistili ovi retki minerali iz zemlje kada se jednom iskopaju.

- Takva velika toplota je takođe potrebna da bi se dobilo staklo koje prekriva solarne ćelije, iako je pesak, koji predstavlja sirov materijal za staklo, relativno široko dostupan i jeftin. (Alternativa staklu bi bila plastika, ali plastika se pravi od nafte.)

- Ljudi koji obavaljaju sve te navedene procese voze automobile na naftu za svoj rad i žive u kućama koje se zagrevaju na naftu.

Šta će se desiti kada se nafta potroši - kada više ne budemo imali uskladištenu drevnu sunčevu svetlost? Kako ćemo praviti solarne ćelije?

Mi danas ne možemo da koristimo solarne ćelije da bismo pravili nove solarne ćelije. Današnje solarne ćelije jedva mogu da pokreću jedan mali automobil. One očigledno ne mogu da uhvate dovoljno postojeće sunčeve svetlosti da bi stvorile dovoljno elektriciteta za napajanje jednog buldožera ili visoke peći ili fabrike stakla za stvaranje novih solarnih ćelija. To je problem sa kojim treba da se suoče istraživači životne sredine i da ga ozbiljno prouče.

Sa sličnim problemima se suočavamo kada je u pitanju energija vetra. I dok može postojati jedan neiscrpni izvor vetra u nekim planinama i drugim regionima, efikasno hvatanje energije vetra zahteva turbine visoke tehnologije, izgrađene od čelika visokog kvaliteta i drugih materijala koji se danas mogu napraviti samo uz pomoć energije dobijene od fosilnih goriva. Kada se ti delovi istroše, u odsustvu nafte ostaćemo sa klasičnim vetrenjačama niske tehnologije, kao što su one u Holandiji, koje mogu da izvuku dovoljno energije od sunca i vetra da pumpaju vodu na dva ili tri jutra zemlje.

Danas je industrija proizvodnje električne energije jedan od glavnih potrošača nafte. Zbog toga, na osnovu izveštaja Agencije za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency), stvaranje električne energije u SAD je odgovorno za emitovanje 66% ukupnog sumpor-dioksida, 29% ukupnog azot-oksida, 21% zagađenja žive u vazduhoplovstvu i 36% ukupnog ugljen-dioksida.

 

 

“Zelena” energija

 

Zbog zagađenja uzrokovanog spaljivanjem nafte da bi se dobila električna energija i zbog toga što se izvori nafte ne mogu obnoviti, danas postoji rastući pokret u SAD koji promoviše upotrebu “zelene električne energije” - energije koja se stvara od izvora energije koji se može obnoviti i koji koriste sunčevu svetlost, kao što su bojleri na drva, energija dobijena od hidrocentrala, sunca i vetra. Postoji velika potreba za proizvodnjom električne energije u SAD od postojeće sunčeve svetlosti. Moguće je tu nešto učiniti, ali električna energija proizvedena od nafte je tako jeftina da je teško da nove tehnologije čak i počnu da se primenjuju.

Veoma je teško da postojeće kompanije koje egzistiraju na brzom sticanju novca proizvedu “zelemu električnu energiju” na jedan ekonomski konkurentan način.

 

 

Kada izvori energije postanu niski, započinju ratovi

 

Svaka kompanija danas u industrijalizovanom svetu, bez obzira na njen proizvod ili uslugu, na određeni način prodaje nešto što predstavlja prerađenu naftu. One koriste naftu da bi proizvele električnu energiju koju troše, da zagreju prostorije koje koriste, da snabdeju automobile i autobuse koje koriste njihovi radnici da bi stigli do posla i vratili se kući, i tako dalje, sve do naizgled beznačajnih stvari kao što je sirovi materijal od koga se prave sintetička vlakna za pod u njihovim kancelarijama. Ako ne bi imali naftu, vratili bi se na nivo produktivnosti iz 1800. godine kada je postojalo šest puta manje ljudi na našoj planeti, a naši izvori goriva su bili biljno ulje, kitova mast, ugalj i drvo. A kada se produktivnost smanjivala, izvori su se još manje koristili.

Čak i mali poremećaj u raspolaganju sa osnovnim izvorom goriva može izazvati kolaps u celoj državi. Mnogi istoričari se slažu da je Hitler kojim slučajem imao neograničene količine nafte u Nemačkoj, on je mogao da pokori celu Evropu. Istorijski zapisi pokazuju da je Japan bombardovao Perl Harbur uglavnom zato što je američka flota blokirala vode na zapadu Japana, presecajući tako japansko snabdevanje naftom iz indijskog okeana. I japanski i američki vojni stručnjaci su znali da će za nekoliko meseci to baciti Japan na kolena, iako su američki vojni stručnjaci potcenili kako žestoko će se Japan osvetiti.

Kada količina nafte počne da se smanjuje u narednih nekoliko decenija, njena cena će da skoči, baš kao što se desilo sa drvetom u Sumerskom, Grčkom i Rimskom carstvu. Kada cena goriva koje sve pokreće počne rapidno da skače, mali deo populacije, koji kontroliše ovaj izvor energije i armije sveta, moći će da prevozi vagone nafte i da kontroliše svoje sopstvene interese, ali će veći deo populacije imati veliki problem. Mi to danas možemo videti na mestima kao što su Haiti, gde se eksplozija populacije suočava sa ograničenim zalihama goriva koje vodi ka velikom siromaštvu i gladi.

Ljudi na zapadu, koji su na vrhu energetske piramide, biće verovatno poslednji koji će osetiti posledice. (To pretpostavlja da su armije zapadnih zemalja još uvek moćne i da će zapadne zemlje moći da prisile arapske i južnoameričke zemlje da nastave da im prodaju naftu kada zalihe počnu da nestaju - kada su Mesopotamci, Grci i Rimljani iscrpeli zalihe drveta, oni su takođe pribegli ratu. Postavlja se samo pitanje kako će se pokretati avioni i tenkovi zapadnih zemalja ako se istroše zalihe nafte.)

Čak i da zapadni svet bude u stanju da korišćenjem vojne sile obezbedi pristup naftnim rezervama Trećeg sveta, nestanak svetskih rezervi goriva će izazvati široke i razorne lančane efekte. Svaka “moderna” civilizacija u prošlosti je bila osakaćena, a zatim uništena smanjenjem osnovnih rezervi goriva. Ima li spasa za našu civilizaciju?

 

 

 

Matična strana