Poslednji sati (jeftine, čiste) vode

 

 

“Jedino moderne ‘napredne’ kulture, koje su pokrenute željom i uverenjem za nadmoćnošću u odnosu na prirodu, propuštaju da uoče pravi značaj vode. Posledice su očigledne u svakom delu sveta: suve pustinje i gradovi, uništena plodna zemljišta, zagađeni vodeni tokovi, i umiranje dece i životinja.”

Mejd Barlou (Maude Barlow) i Toni Klark (Tony Clarke) u knjizi “Plavo zlato: Borba za prekid uništenja svetskih voda od strane korporacija” (Blue Gold: The Fight to Stop Corporate Theft of the Worldžs Water)

 

 

Krajem 19. i početkom 20. veka teren Pensilvanije, Nju Džerzija, Njujorka, Ohaja i drugih država na istoku i srednjem istoku SAD-a bio je bogat izvorima nafte. Na primer, kompanija Penzoil (Pennzoil) je iskorišćavala taj teren pošto je nafta u Pensilvaniji bila dobrog kvaliteta. Ali, danas nafta od kompanije Penzoil dolazi uglavnom sa druge strane okeana, pošto su izvori nafte u Pensilvaniji i ostalom delu SAD-a presušili.

Pošto su se ovi izvori iscrpli, istraživanje se pomerilo na zapad. Nafta je pronađena u Oklahomi, Kaliforniji i Teksasu, i to u takvom izobilju da nafta prosto izbija iz zemlje. Veći deo te nafte je sada takođe iscrpljen, a nafta koja je nekada izvlačena iz terena Aljaske - obezbeđujući novčana sredstva stanovnicima Aljaske - je takođe iscrpljena, osim samo malog dela zaštićenih regiona u ovoj državi koji još uvek sadrže male količine nafte. Kako su američki izvori nafte postali skoro iscrpljeni, potraga za naftom se pomerila na Bliski istok, u severne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i na jug Afrike.

U ovom trenutku moguće je naftu prevoziti brodovima preko mora da bi se zadovoljili apetiti američke industrije i američkih vozača. Pokušaj održavanja pod američkom kontrolom ovih nestabilnih regiona bogatih naftom možda se može postići upotrebom problematične politike i sumnjivim moralom, i to u narednoj deceniji, ili možda dve.

Međutim, to neće biti tako lako sa vodom.

 

 

Kolaps vodenih izvora

 

Vodeni izvori su baseni podzemne vode, i oni imaju dva osnovna oblika: otvoreni i zatvoreni. Oni se popunjavaju novom vodom ili brzo ili polako, ili se uopšte ne popunjavaju.

Vodeni izvori koji se brzo popunjavaju predstavljaju jedan oblik izvora filtrirane vode koja dolazi sa površine zemlje. Kiša i istopljeni sneg prolaze kroz zemlju i polako pronalaze put kroz slojeve zemlje i podzemne stene. Ova voda eventualno dolazi do sloja peska ili neke porozne stene, gde se akumulira ili počinje da teče kao spora podzemna reka. Ova voda koja se nalazi blizu površine zemlje može biti stara samo nekoliko godina (obično dve do tri godine, ili do sto godina), dok duboki izvori vode koji se popunjavaju mogu sadržavati vodu staru nekoliko hiljada godina.

Neki izvori vode koji se popunjavaju - kao što su oni u selima koji su otvoreni kao bunari - popunjavaju se sa stopom koja je proporcionalna stopi potrošnje. Oni su krhki jer suša može da ih ugasi za manje od jedne ili dve godine (kao što su stanovnici države Mejn 2001. godine ustanovili da su izvori širom države presušili), ali se na kraju mogu popuniti kada padne kiša.

Izvori vode koji se polagano popunjavaju veoma su slični izvorima nafte. Na primer, razmotrimo vodeni izvor Ogalala (Ogallala) koji se proteže od Teksasa do Južne Dakote, pokrivajući 450.000 kvadratnih kilometara i zadržavajući vodu koja može da ispuni jezero Hjuron (Huron).

Vodeni izvor Ogalala je u proseku bio debeo 60 metara, a tokom perioda od 40 godina (1940-1980) njegova debljina se smanjila u proseku za 3 metra, gubeći više od 30 metara u nekim delovima Teksasa. Stopa popunjavanja vode je tako spora da će biti potrebno 10.000 do 15.000 godina da bi se ovaj izvor popunio.

Danas je količina vode koja se izvlači iz ovog izvora, kako za potrebe stanovništva tako i za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, veća nego ukupni tok reke Kolorado. Procene variraju, ali postoji široko slaganje da će se ovaj izvor vode isušiti (ili bar toliko smanjiti da će biti neupotrebljiv) sa sadašnjom stopom korišćenja za nekih 30 do 50 godina.

Oko 40% žitarica koje rastu u SAD i oko trećina pamuka navodnjava se iz izvora Ogalala, i četvrtina svih žitarica koja se izvozi iz SAD-a raste zahvaljujući ovoj vodi. Ukupno gledano, preko 14 miliona jutara obradivog zemljišta zavisi od ovog izvora vode, i ovo zemljište bi postalo beskorisno ako bi ovaj izvor presušio. Posledice bi bile dramatične, i za ekonomiju SAD-a i u razmerama svetske ishrane, pošto američki izvoz žitarica obezbeđuje preživljavanje za milione ljudi svetski najsiromašnijih nacija.

Kao što Ministarstvo poljoprivrede SAD-a beleži na svom sajtu:

“Područja zavisna od podzemnih izvora vode uključuju Visoke ravnice (High Plains) u Teksasu, a Ogalala izvor vode je blizu isušivanja. Država Teksas je izgubila 1,435 miliona jutara navodnjavanog obradivog područja u periodu od 1982-1997. Većina ovog gubitka je izazvano smanjenjem snabdevanja podzemnom vodom iz izvora Ogalala. Nivo vode u ovom izvoru se smanjio za 15-30 metara od 1980. godine sa smanjenjem popunjene debljine od 50%. Dubina vode dosta varira, ali obično dostiže 30 metara. Produkcija vode se smanjila sa 3800 na 950 litara u minuti i manje u nekim područjima. Sa sadašnjom stopom izvlačenja vode, postojeće područje koje se navodnjava će se smanjiti za 50% do 2030. godine.”1

USDA takođe ističe sledeće:

“Neki izvori vode su trajno uništeni jer potpuno popunjavanje istrošenih zaliha izvora vode neće biti moguće tamo gde je došlo do tonjenja zemljišta. Izvlačenje podzemnih rezervi vode da bi se podržala poljoprivredna proizvodnja je privremeno. Smanjenje nivoa vode će povećati cenu izvlačenja vode, a osiromašenje izvora će smanjiti njihovu produkciju vode do tačke kada će izvori bit napušteni za potrebe navodnjavanja. Trebaju se istražiti i proučiti dugotrajna rešenja za održavanje američke proizvodnje hrane u budućnosti.”

Na žalost, finansiranje dugotrajnih rešenja je nedavno bilo prekinuto od strane američke administracije.

Još jedan izvor vode na srednjem zapadu SAD-a demonstrira ove probleme sa prekomernim ispumpavanjem vode. Ekipa američkih vojnih inženjera (U.S. Army Corps of Engineers) ističe da će Aluvijalni izvor Velike Prerije (Grand Prairie’s Alluvial Aquifer) biti previše mali za komercijalnu upotrebu do 2015. godine. Ovaj izvor vode leži izpod Velike Prerije u Arkanzasu, a ova ekipa inženjera kaže: “Sada je više od 90% vode, potrebne za navodnjavanje, ispumpano iz ovog izvora. Kao glavni izvor vode za potrebe poljoprivrede od 1904. godine, ovaj izvor godišnje obezbeđuje milione litara vode, ali uskoro će biti iscrpljen. U stvari, nivo vode u ovom izvoru se smanjuje stopom od oko 30 centimetara godišnje, a od 1915. godine stopom koja je brža od one kojom se prirodno popunjava.”2

To ukazuje da kada su ljudi izvlačili vodu iz ovog izvora ona se nalazila na samo 15 metara ispod zemlje. Sada se ona nalazi na 30 metara ispod zemlje. Kako se ovaj izvor iscrpljuje, teren Velike Prerije propada na način da se to lako uočava iz vazduha. “Ovo izvlačenje vode iz ovog izvora”, kažu inženjeri, “uzrokovalo je stvaranje ulegnuća koje liči na korito, čije je središte u Stutgartu, Arkanzas, i produžava se na sever prema Hazenu, Karlajslu (Carlisle) i Lonoku (Lonoke). Nedavne studije pokazuju da se ulegnuće depresije produžilo i sada se prostire skoro do Engleske, nekih 50 kilometara severo-zapadno od Stutgarta.”

Jedan manji izvor vode, Sparta (Sparta Aquifer), koji se nalazi ispod Aluvijalnog izvora, sugerisan je kao jedna alternativa, bar za pijaću vodu. “Međutim, izvor Sparta nema dovoljan kapacitet, ima veoma sporo popunjavanje i veoma je skup za izvlačenje vode”, kažu ovi inženjeri, kao i da se “izvor Sparta već koristio, ali ne kao pijaća voda, i njegov nivo se smanjuje od 1986. godine sa stopom od oko 15 centimetara godišnje”.

Većina drugih velikih izvora vode u SAD su takođe problematični, oslikavajući probleme sa vodom koji postoje širom sveta.

Na primer, na Floridi postoji veliki Florida Vodeni Izvor (Florida Aquifer) koji je tako naglo bio iscrpljen od strane rastuće populacije ove države da su oni pokušali da ubace u njega prerađene ljudske otpadne vode pokušavajući da ga tako popune pre nego što se iscrpi. Nada se polagala u to da će šljunak u ovom izvoru prečistiti ovaj otpad pre nego što ova voda iz toaleta širom države nađe svoj put do izvora pijaće vode. Ovo ubacivanje otpada je učinjeno korišćenjem takozvane “Prve klase kontrolisanog podzemnog ubacivanja” (Class 1 Underground Injection Control (UIC))”, koje je slično onom koje je korišćeno u drugim delovima SAD-a za ubacivanje otrovnog otpada u zemlju. U ovom slučaju, 1500 miliona litara gradskih prerađenih otpadnih voda je ubacivano u ovaj izvor svakoga dana.

Na žalost, na osnovu Servisnih vesti organizacije za životnu sredinu (Environmental News Service (ENS)), niko još ne zna da li će ovaj postupak biti bezbedan.3 Da li će ljudski virus preživeti ponovno ispumpavanje i hlorizaciju? Ili, što je još problematičnije, kako će tone neprerađenih hemikalija koji izlaze svakog dana iz bubrega stanovnika Floride u toalete - hemikalija koji rangiraju od antibiotika, preko lekova za krvni pritisak do lekova za smirenje - delovati na ljude kada se jednog dana pojave u pijaćoj vodi Floride? Niko ne zna.

Želeći da posluša savet američkog predsednika koji je uveo mnoga pravila koja su popustljiva za korporacije koje su veliki zagađivači (tako da Teksas danas ima najveći problem sa zagađenjem i najprljaviji vazduh u SAD), Florida je uvela sličan program. ENS izveštava: “Iako ovaj program ubacivanja otpada omogućava nadgledanje celog procesa, kancelarija za nadgledanje je volonterska i nema sredstava za prikupljanje podataka sa terena. Ljudi iz administracije priznaju da se oni baziraju samo na ograničenom volonterskom programu u pokušaju da utvrde uticaj otpada iz ovog programa na zdravlje stanovnika Floride.”

Drugi izvori vode širom SAD-a su ili popunjeni ubacivanjem rečne vode, ili se isušuju. Na primer, dok su stanovnici Palm Springsa u Kaliforniji mogli da popune svoj izvor sa vodom reke Kolorado, grad u Kaliforniji Borego Springs (Borrego Springs) nije imao takvu mogućnost. Časopis “San Diego Union Tribune” je izvestio 6. jula 2000. godine: “To mesto se zove Borego Izvori (Borrego Springs), ali tu nema izvora. Oni su odavno isušeni intenzivnim ispumpavanjem podzemne vode ispod terena vrele pustinje.” Članak nastavlja ističući kako se u državi Kolorado podzemna voda tretira kao deo opšteg interesa i tako je regulisana od strane vlade koja predstavlja sve stanovnike ove države. Međutim, u Kaliforniji se voda tretira kao vlasništvo svakoga ko buši bunar i pronađe vodu, tako da su velike operacije bušenja izvora oko Borego Springsa radi uzgajanja limuna iscrpli toliko vode da je “podzemni nivo vode u bunarima oko Borega pao za 9 metara u zadnjih 13 godina, uzrokujući da pustinjsko drveće, koje je nekada pružalo svoje korenje u tu vodu, sada umire od žeđi”.

Sledeći grad koji se suočava sa krizom zbog nestanka vode je Meksiko Siti. Izgrađen iznad ograničenog izvora vode koji je zarobljen u gornjim slojevima ugašenog vulkana, Meksiko Siti se spustio 9 metara u zadnjem veku jer je grad slegao u pesak koji je nekada bio ispunjen vodom. Neujednačenost tonjenja je stvorila pustoš u gradu, pucanjem starih zgrada, kidanjem preko 40.000 cevi za dovod i odvod u toku jedne godine, i pretvarajući nekada ravni i brzi sistem gradske železnice u brdsku železnicu. Cevi za vodu zabijene u ovaj vodeni izvor bile su na nivou zemlje 1934. godine, a sada vire 9 metara kako je grad potonuo, tako da je grad uložio u skupu opremu za pumpanje tečnog otpada do nivoa kada će moći da se odvodi gradskim odvodnim sistemom koji se nekada nalazio ispod zemlje.

Slično iscrpljenje izvora izazvalo je kolaps u Veneciji, i pogodilo stotine drugih gradova širom sveta. Na primer, Kineska nizija (North China Plain), uključujući Peking, leži preko jednog dubokog izvora vode što predstavlja veliki problem. Izveštaj svetske banke koji je citirao Lester Braun (Lester Brown) u radu od 13. marta 2003. godine pod naslovom “Stvaranje loše svetske ekonomije ishrane zasnovane na neodrživoj upotrebi vode” (World Creating Food Bubble Economy Based on Unsustainable Use of Water) kaže: “Dokazi ukazuju da duboki izvori (iskopani) oko Pekinga moraju danas da se crpe sa 1000 metara kako bi se dostigla sveža voda, što drastično povećava cenu izvlačenja vode.” Braun beleži u svom radu za časopis “Earth Policy Institute” da “u neobično oštrom jeziku Svetske banke, ovaj izveštaj prognozira ‘katastrofalne posledice za buduće generacije‘ osim ako se korišćenje i snabdevanje vode brzo ne vrati u normalu”. Braun navodi izvore vode u Indiji čiji nivo se spušta za više od jedan metar godišnje, i još kaže da prema izveštaju organizacije World Wildlife Fund, izvor koji snabdeva vodom grad Kveta (Quetta), glavni grad jedne provincije u Pakistanu, biće isušen “u roku od 15 godina”.

Istrošenost izvora je teško pogodio Jemen, pošto “nivo voda izvora pada u grubo 2 metra godišnje”, na osnovu Braunovog izveštaja, i da će nestašica hrane početi širom sveta u narednoj deceniji ili dve kao rezultat gubitka vode za navodnjavanje.

Ova oskudica hrane izazvaće političku destabilizaciju i opasnost za ljudski (i drugi) život, baš kao i oskudica naftom koja će se desiti otprilike u isto vreme.

 

 

Rečne vode su u opasnosti

 

28.  aprila 2003. godine časopis “Wall Street Journal” objavio je članak Pitera Valdmana koji je došao do nekih izuzetnih istraživačkih rezultata. Perhlorat - jedna otrovna hemikalija koja se koristi kao raketno gorivo - zagađuje pijaću i rečnu vodu u SAD tokom više od 20 godina, i upravo pre nego što je ovaj članak objavio ovo relativno veliko zagađenje u časopisu “Wall Street Journal”, rasla je salata navodnjavana vodom reke Kolorado. Ispostavilo se da su listovi salate bili zagađeni ovom hemikalijom, i to tako da čak i kad bi voda za navodnjavanje bila zagađena ispod “opasnog” nivoa, listovi salate bi imali veoma veliku koncentraciju ove hemikalije.

Na primer, EPA je definisala da koncentracija perhlorata iznad jednog dela u milijardu (1 ppb) predstavlja “opasnost za ljudsko zdravlje, naročito za razvoj beba”, na osnovu časopisa “Wall Street Journal”. A među testiranim uzorcima salate “4 od 22 testirana uzorka pokazala su da sadrže više od 30 delova u milijardu, sa najvećom koncentracijom kod ‘pomešanog organskog zeleniša za bebe‘ od 121 ppb”. Časopis izveštava da EPA studije pokazuju da salata sadrži koncentracije perhlorata sa faktorom od 17 do 28, “što znači da listovi salate sadrže 17 do 28 puta više perhlorata nego voda koja se koristi za navodnjavanje ove biljke”.

Ali, to je samo početak priče.

Kada je EPA završila svoje istraživanje i ponudila ga da se objavi u jednom poznatom naučnom časopisu, izveštaj je skrenuo pažnju ljudi iz industrije odbrane. To je očigledno dovelo do pokretanja akcije, tako da su izveštaji dospeli u vladu. Samo nekoliko meseci ranije, Bela kuća je predložila da vojni i odbrambeni izvođači radova budu oslobođeni odgovornosti za čišćenje perhlorata, a kada su studije o salati počele da se objavljuju, administracija predsednika se zaista bacila na posao.

Bela kuća je naručila svoj EPA izveštaj, koji neće javno diskutovati o salati i zagađenju perhloratom, idući toliko daleko da je postavila sudsku zabranu za izveštavanje prema ovoj agenciji. EPA nije bila ovlašćena da diskutuje svoje rezultate testiranja sa bilo kojim novinarem, ili da publikuje rezultate koji su bili pripremljeni za objavljivanje pre sudske zabrane o javnom izveštavanju. U isto vreme, senator Džejms Inhof (James Inhofe) (iz Oklahome, nije naučnik) počeo je oštro da napada agenciju EPA da je izgubila svoje smernice u zagađenju perhloratom. On se složio sa nekoliko izvođača radova odbrane da se nivoi od 70 ppb do 200 ppb u pijaćoj vodi trebaju smatrati prihvatljivim, umesto postojećeg praga od 1 ppb.

Ovo je samo jedan mali primer, a postoji ih na hiljade, koji pokazuju kako novac korporacija potkupljuje političare do tačke gde vlada, koja bi u demokratskim državama trebala da brani izjavu “Mi, narod”, dopušta da državne zalihe vode i stanovništvo budu u velikoj opasnosti.

 

 

Da li je pijaća voda sigurna?

 

Ljudi zabrinuti zbog zagađenja vode iz vodovoda okreću se flaširanoj vodi širom sveta u toj meri da ona postaje jedan od najpopularnijih i najprofitabilnijih napitaka na tržištu. Ipak, jedna studija objavljena u časopisu “Nature” od 8. aprila 2002. godine stavila je pod znak pitanja čistoću flaširanih pijaćih voda.

“U 11 od 29 najpoznatijih evropskih flaširanih voda”, izveštava autor članka Nataša Mek Douel (Natasha McDowell), “istraživači iz Kantonalne laboratorije ishrane (Cantonal Food Laboratory) u Soloturnu (Solothurn) Kristijan Beret (Christian Beuret) i kolege pronašli su tragove virusa koji uzrokuje više od 90% svetskih stomačnih tegoba. Ovaj virus se zove Norwalk-like virus ili NLV.” Virusi iz Norvalk familije bili su odgovorni za dugotrajne i ponavljajuće epidemije dijareje (proliva) na krstarećim brodovima o kojima je bilo naveliko izveštavano u 2001. godini.

U potrazi za iščezavajućim zalihama pijaće vode na našoj planeti, nova industrija je u poslednjoj deceniji započela sa bušenjem ledenih santi. Započele su pokretne operacije bušenja, kao i kopnene operacije na Islandu, što je dovelo do proizvodnje flaširane vode sa ledenih santi, votke sa ledenih santi i piva sa ledenih santi (iceberg). Ipak, čak i ovo predstavlja jedan ograničeni izvor vode - kako se povećava globalno zagrevanje ledene sante se smanjuju, umesto da se povećavaju.

U isto vreme, štetne hemikalije se otkrivaju u iznenađujuće velikim količinama u zalihama vode naše planete, a njihov efekat nije ograničen samo na ljude koji je prvi konzumiraju. Na to je prvi put skrenuta pažnja u naučnom svetu 1998. godine kada su švajcarski hemičari proučavali jezersku vodu, tragajući za herbicidom mekoprop. Umesto njega, oni su pronašli klofibričnu kiselinu, jedan lek koji se prepisuje za snižavanje holesterola, koji čak nije ni proizveden u Švajcarskoj. Tragajući onda i za drugim supstancama, otkrili su regulatore masti fenazon i fenofibrat, analgetike ibuprofen i diklofenak, i jedan pravi koktel drugih lekova od onih za hemoterapiju, preko hormona i antibiotika, do beta-blokatora, i antiseptičkih, antiepileptičkih i agenasa za zaštitu od X-zračenja.

Ovi rezultati su stimulisali američke istraživače da pregledaju vode koje teku u jezero Mid (Lake Mead) u Nevadi i Arizoni, gde su pronašli jedan sličan koktel, zajedno sa ženskim hormonom estradiolom - sa nivoom većim od 20 ppt (delova u jedan bilion) koji prema izveštaju u časopisu “Science News” predstavlja “koncentraciju koja može izazvati da neki mužjaci riba proizvedu protein za stvaranje jaja, koji se normalno može naći samo kod ženki riba koje su reproduktivno aktivne”.4

Sledeći problem, naveden od strane Stjuarta Levija (Stuart Levy), direktora Centra za genetičku adaptaciju i otpornosti na lekove (Center for Adaptation Genetics and Drug Resistance) na Univerzitetu Tafts u Bostonu, jesu antibiotici u vodi koji “mogu biti prisutni u nivoima koji su bakteriološki opasni - u nivoima koji ne samo da mogu da izmene ekologiju životne sredine, već takođe mogu izazvati otpornost bakterija na antibiotike”.

Dve godine kasnije, 1. aprila 2000. godine, časopis “Science News” je izvestio u članku pod nazivom “Više testova vode je pozitivno na hemikalije” (More Waters Test Positive for Drugs) da se “hemikalija klofibrična kiselina za snižavanje holesterola pojavila u jednom podzemnom rezervoaru vode koji se koristi od strane stanovnika Finiksa. Ova hemikalija je ušla u rezervoar vode zajedno sa prerađenim otpadnim vodama, koje su ubačene da bi se popunio ovaj rezervoar vode”. Autor članka J. Ralof (Raloff) ističe da su podzemne vode širom sveta danas zagađene velikim brojem hemikalija, od kojih neke jasno potiču od ljudi, a druge od fabričkih procesa u poljoprivredi, pošto “otprilike 40% antibiotika koji se proizvode u SAD koristi se za ishranu stoke kako bi se pojačao njihov rast”.

Više od 90% tih hemikalija se izlučuju kao neizmenjene ili samo neznatno izmenjene. Ralof ističe da “najveća opasnost preti organizmima u vodi - koji mogu da žive od rođenja do smrti u rastvoru hemikalija kojem se povećavaju i koncentracija i negativni potencijali”. Ralof citira Dejvida Epela (David Epel) sa Univerziteta Stanford koji “izražava posebnu zabrinutost zbog novih hemikalija zvanih inhibitori dotoka i oticanja. Oni su dizajnirani da sprečavaju mikrobe izbacuju antibiotike koji treba da ih unište, ali takođe ometaju rad ćelijskih pumpi koje koriste skoro svi organizmi da bi se oslobodili otrovnih materija. Ako hemikalije koje sprečavaju rad ovih pumpi uđu u vodenu sredinu, Epel strahuje da one mogu izazvati da živi organizmi budu pogođeni koncentracijama rastvora koji su prethodno za njih bili bezopasni”.

29.  juna 2002. godine, članak u časopisu “Science News” pod naslovom “Farmaceutsko zagađenje” (Pharm Pollution) ističe da “životinje na farmama izlučuju 90% tetraciklina koji im se daje”, i iako ljudi konzumiraju 2,2 miliona kilograma antibiotika godišnje, a 1 milion se koristi za lečenje bolesnih životinja, punih 13 miliona se rutinski daje kao hrana životinjama svake godine u SAD “radi rasta životinja”.

Lekovi koji se uzimaju sa ili bez recepta, koji su preplavili životnu sredinu zajedno sa trilionima litara naših otpadnih voda, menjaju ekosistem gde god se nađu. Morski organizmi, biljke, divlje životinje, insekti, drveće, pa čak i bakterije, zabeleženi su u istraživanjima kao oni koji doživljavaju biološki šok od tih dugotrajnih i visoko biološki aktivnih supstanci.

Trejsi Votson (Traci Watson) ističe u članku pod naslovom “Žabe rapidno iščezavaju širom SAD” (Frogs Rapidly Vanishing Across U.S.): “Vodozemci u našoj zemlji - žabe i salamandre - iščezavaju alarmantnom stopom, njihova muzika prestaje u mnogim delovama američkog podneblja.” Stručnjak za vodozemce i gmizavce iz Američkog centra za geološka istraživanja (U.S. Geological Survey) Brus Bjuri (Bruce Bury) ističe: “Učinjeno je toliko mnogo štete našim sistemima vode da sve što je povezano sa vodom ovih dana ukazuje na loše stanje.” Žabe na jugo-istoku SAD-a, pa zatim žabe koje su predstavljale opasnost za vozače u Koloradu, i “sve vrste žaba u Josemiti nacionalnom parku” - sve one su iščezle. Votson zaključuje: “Tihe noći bez žaba su takođe uobičajene u drugim delovima (razvijenog) sveta. U Kostariki, poznata i veoma zaštićena zlatna žaba, koja je dobila ime po svojoj sjajnoj koži, izumrla je. Godine 1980, 8 od 13 žabljih vrsta koje su zaštićene u Brazilu izumrlo je. U Australiji, vrsta žabe koja svoje mladunce razvija u stomaku, takođe je izumrla.”5

Stefan Harod Buner (Stephen Harrod Buhner) ističe u svojoj briljantnoj knjizi “Izgubljeni jezik biljaka” (The Lost Language of Plants):

“Pod uticajem farmaceutskih kompanija, genotipovi širom ekosistema - bakterija, insekata, virusa, biljaka i ostalih organizama - počeli su da reaguju kako bi se prilagodili na novi životni sistem koji se poremetio. Kako ljudske hemikalije intenzivnije remete životnu sredinu, to je veći pritisak na genotipove da odgovore na njega. Glavni razlog zašto se uzima sve više i više hemikalija svake godine jeste taj da bi se proizveo isti nivo rezultata u poljoprivredi i medicini. Potrebni nivo tih hemikalija može eventualno nadmašiti energiju kojom se sistem snabdeva i sistem će se rapidno promeniti da bi se prilagodio na nove uslove života. Količina farmaceutskih proizvoda koja se proizvodi (naročito kada se kombinuje sa agrohemijskim proizvodima) dovoljna je da poremeti životnu ravnotežu biljnih zajednica, ekosistema, bioma i same Zemlje. U mnogim slučajevima ove hemikalije se kombinuju jedne sa drugim, a nekada sa hemijom biljaka, delujući na način koji se ne može predvideti i koji proizvodi pojačan udar na ekosisteme.”6

Na kraju, imajmo na umu da svakih 20 godina svetska potrošnja vode od strane ljudi se udvostručava, a u vreme dok ovo pišemo Ujedinjene Nacije kažu da preko jedne milijarde ljudi nema pristup svežoj pijaćoj vodi. Pošto je samo oko 1% vode na našoj planeti upotrebljiv za piće i dostupan javnim sistemima za snabdevanje vodom, ljudska potreba za svežom vodom će nadmašiti celokupne zalihe vode na našoj planeti (zalihe koje se mogu obnoviti) do 2025. godine - čak pre nego što iscrpimo zalihe nafte.

 

 

Literatura:

 

1. wmc.ar.nrcs.usda.gov/tech.dir/droughtmgmt.htm

2. www.mvm.usace.army.mil/grandprairie/area/default.asp

3. www.ficus.usf.edu/docs/injection_well/sutherland1.htm

4. “Drugged Waters: Does It Matter That Pharmaceuticals Are Turning Up in Water Supplies?” by Janet Raloff, Science News, March 21, 1998.

5. “Frogs Rapidly Vanishing Across U.S., Experts Unsure of the Cause” by Traci Wilson, Gannet News Service, Burlington Free Press, August 16, 1998.

6. The Lost Language of Plants bz Stephen Harrod Buhner, Chelsea Green, 2002.

 

 

 

Matična strana