Klimatske promene

 

 

“Jedna od izvanrednih stvari vezana za ljudske događaje jeste da ono što je bilo nezamislivo, postaje zamislivo.”

Salman Ruždi (Salman Rushdie, rođen 1948)

 

Jednog nedavnog julskog popodneva desio se električni udar usled oluje u centralnom Vermontu, koji je bio tako snažan da su u kući jednog izveštača pregorela dva kompjutera, a strujni prekidači širom kuće su bili izbačni iz pogona. Njegova kuća nije bila jedina - mnogim porodicama je izgorela većina ili svi električni aparati.

Njegov prijatelj, koga je pozvao da uradi neke popravke na kućnom prilaznom putu dugom oko 800 metara, stajao je sa ovim izveštačem na vrhu brda jednu sedmicu pre te oluje i kazao mu je kako je njegova žena bila bačena duž sobe od električnog šoka koji je doživela kada je dodirnula njihova zaštitna vrata tokom oluje. “Ovde vreme nije normalno”, kazao mu je. “I ranije je vreme u Vermontu bilo poznato po čestim promenama, i to uvek nepredviđenim, ali zadnjih nekoliko godina se ne može uporediti ni sa čim pre toga.”

Osiguravajuće kompanije se slažu sa ovim čovekom.

Period između 1980. i 1989. godine je bio najskuplji u istoriji po zahtevima za osiguranje zbog “Božjeg delovanja”, sa ukupnim zahtevima od preko 50 milijardi dolara. Ali, samo u prvih pet godina 1990-ih, bilo je zahteva za preko 162 milijarde dolara, što je podstaklo osiguravajuće kompanije  da upute poziv bez presedana industrijalcima da smanje emitovanje ugljen-dioksida u atmosferu.

11. jula 1996. godine, Asošijeted Pres je objavio tekst sa izveštajima širom sveta kako se sezona rasta u severnoj hemisferi produžila za oko jednu sedmicu u periodu od 1976. do 1996. godine. Istraživač Čarls Kiling (Charles Keeling) sa Skrips Instituta (Scripps Institute) za okeanografiju u La Joli (La Jolla) u Kaliforniji, bio je citiran u ovoj studiji zasnovanoj na jednom naučnom radu iz časopisa “Nature”, gde je kazao da je to verovatno rezultat globalnog zagrevanja.

U zadnjoj deceniji, nauka o fenologiji - proučavanje ponašanja organizama na promene u godišnjim dobima i klimi - je postala veoma interesantna i sa aspekta interesovanja i informacija. Podaci koje su sakupili fenolozi, naročito od sredine 1990-ih, jesu alarmantni. Jedan od najvećih problema tiče se vremena kada neke vrste počinju da se “bude” u proleće, i njihovog odlaska na migraciju ili zimski san u zimu, u zavisnosti od temperature, dok kod drugih vrsta imamo njihove sezonske promene u zavisnosti od broja časova i minuta sunčeve svetlosti. Kada su vrste, koje zasnivaju svoj život na ova dva različita sistema, međusobno zavisne, i temperaturni ciklus se menja, a cilkus sunčeve svetlosti ostaje isti, posledica može biti masovno izumiranje.

Razmotrimo veliku senicu (Parus major), evropsku pticu koja ne migrira tokom zime. Jedan naučni rad objavljen 22. februara 2003. godine u časopisu “Proceedings of the Royal Society of London B”, a zatim proveren i ponovno objavljen 8. marta 2003. u časopisu “Science News”, iznosi kako ove ptice imaju potrebu za velikom količinom gusenica koje nastaju od zimskih moljaca (Operophtera brumata) da bi prehranile svoje mladunce koji se izležu na proleće. Gusenicama ovih moljaca, sa druge strane, potrebni su sveži mladi pupoljci evropskog hrasta lužnjaka (Quercus robur). Izleganje gusenica je mnogo osetljivije na temperaturne promene nego drvo hrast, što rezultuje da se gusenice izležu “2 do 3 sedmice pre nego što se otvore pupoljci hrasta”. Sid Perkins iz časopisa “Science News” kaže da to “nije dobro za ove gusenice koje obično mogu da prežive bez hrane samo 2 do 3 dana, a maksimalno 10 dana”. Jedna studija o velikim senicama i zimskim moljcima u Holandiji otkrila je da su ove nesinhronizovane promene u vremenu izleganja gusenica, pojavljivanju njihovog izvora hrane na hrastovom drveću i izleganju mladunaca ptica, započele jednu potencijalnu katastrofu i za ove moljce i za ove ptice.

Slični nesihronizovani problemi zabeleženi su između morske ptice njorke, koja živi duž obale Severne Amerike - između Severnog Meksika i južne Aljaske - i njihovog glavnog izvora hrane, jednog malog narandžastog raka poznatog kao Neocalanus cristatus. Kao rezultat klimatskih promena, izazvanih promenama u temperaturi vode Pacifika, ovaj rak je promenio svoje veoma kratko vreme (dva meseca) kada živi blizu površine okeana. Međutim, ove ptice nisu promenile svoj ciklus izleganja jaja, koje je očigledno mnogo više zavisno od sunca nego od temperature. Rezultat je bio da se izvor hrane ovih ptica “pojavio i otišao“ pre nego što su se ptice izlegle. Kao rezultat toga, roditelji ptice njorke vratili su se do svojih ukopanih gnezda sa kljunovima punim larvama riba koje žive među stenjem - “jednom neukusnom sivom masom“, kako kaže Betram - umesto sa rakovima N. cristatis, njihovom glavnom hranom. Zbog toga je veliki broj ptica njorki uginuo te godine, a one koje su preživele rasle su mnogo sporije nego normalno.

Sve ukupno, ova studija je sumirala 61 dugovremenski istraživački projekat koji je analizirao skoro 700 vrsta tokom 50 godina. “Ovi istraživački projekti pokazuju da su ove životinje dospele do svojih životnih ciklusa u razviću, kao što su množenje i polaganje jaja, u proseku oko 5 dana ranije po deceniji. Međutim, pojavljivanje pupoljaka i cvetanje drveća je išlo napred samo 3 dana po deceniji.” Zaključak jednog izveštaja od 2. januara 2003. godine u časopisu “Nature”, citiran u časopisu “Science News”, bio je da to snažno podupire ideju da “klimatske promene već pogađaju ekosisteme širom sveta”.

Jedan izveštaj iz Biološke laboratorije Stenovitih planina (Rocky Mountain Biological Laboratory) u mestu Krested Bjut (Crested Butte) u američkoj državi Kolorado, otkrio je da mrmot sa žutim stomakom (takođe poznat kao američki mrmot) završava svoj period zimskog sna 38 dana ranije nego pre 23 godine. Časopis “Science News” izveštava: “Globalno zagrevanje može učiniti kratkim mrmotov dugi zimski san”, kaže Dejvid Ajnou (David W. Inouye), biolog sa Univerziteta Maryland, Koledž Park.1

Globalno zagrevanje je jedna od onih stvari za koju se svakome čini da je razume, ali jako malo ljudi zaista razume pravi karakter tog fenomena. Zemljina atmosfera je sastavljena od gasova i vodene pare, a glavni gasovi su azot (78%) i kiseonik (21%). Argon je na trećem mestu, iako on zajedno sa svim ostalim gasovima čini samo oko 1% naše atmosfere, tako da možemo videti da je toliko spominjani ugljen-dioksid prisutan u atmosferi u veoma malim količinama.

Kiseonik i azot dopuštaju svetlu i toploti da prolazi kroz njih veoma lako. Međutim, ugljen-dioksid (koji predstavlja jedan mali deo od preostalog 1% suve atmosfere) se ponaša potpuno drugačije. On se ponaša kao pokrivač ili jorgan oko Zemlje, hvatajući toplotu u, i ispod atmosfere. Gasovi koji se tako ponašaju najčešće se nazivaju “gasovi staklene bašte” zato što deluju kao staklo na staklenim baštama, hvatajući sunčevu toplotu i čineći da biljkama unutra bude toplo. (Metan koji takođe sadrži ugljenik je takođe gas staklene bašte.)

Na primer, iako je planeta Venera samo 27% bliže Suncu nego Zemlja, temperatura njene površine je preko 370 stepeni Celzijusa. Sa tom udaljenošću od Sunca, površina Venere bi trebala da bude dosta hladnija, ali ona ima atmosferu koja je bogata ugljen-dioksidom - gasom staklene bašte. Dakle, temperatura površine ove planete ne bi bila toliko topla da je njena atmosfera izgrađena od 99% azota i kiseonika kao naša planeta.

Jedna od glavnih uloga ugljen-dioksida u našoj atmosferi jeste da reguliše temperaturu površine naše planete. Kada bi bilo znatno manje ugljen-dioksida, Zemljina površina bi bila pokrivena ledom. Ako bi ga bilo više nego što ga je danas, površina bi postala toplija (kao što se to dešava od negde 1890. godine zbog naglog povećanja ugljenika koji se oslobađa u atmosferu zbog spaljivanja fosilnih goriva).

Dva glavna načina kako se ugljenik uklanja iz atmosfere jeste kroz rast drveća i koralnih grebena. Ova dva “usisivača ugljenika” deluju kao jedan veliki rezervoar ugljenika, držeći ga izvan atmosfere. Iako su korali mnogo trajniji, šume su u stanju da zadržavaju ugljenik kroz vekove. A ako se šume fosilizuju i pretvore u naftu ili ugalj, one mogu da zadrže prethodni atmosferski ugljenik tokom dugog vremenskog perioda.

Sadašnje šume predstavljaju najmasivniji sistem za skladištenje postojećeg ugljenika iz atmosfere. Naučnici ističu (u radu iz časopisa “Nature” navedenog ranije) da postoji merljiva godišnja promena u atmosferskom nivou ugljen-dioksida što se dešava kada biljke rastu tokom leta (i uzimaju ugljenik iz vazduha) i kada im opada lišće u jesen i zimu (i tako otpuštaju ugljenik u vazduh kako se lišće raspada ili spaljuje). Promene u ovom ciklusu su se povećale za više od 40% tokom zadnjih 30 godina, prema naučniku Kilingu (Koeling), verovatno zbog produženja sezone rasta u severnoj hemisferi za jednu sedmicu.

A stopa “uskladištenog” ugljenika koji se oslobađa se povećava neverovatnom stopom. Tokom perioda od samo 10 godina - tokom decenije 1980-ih - naučnici su procenili da punih 15% novog ugljen-dioksida u atmosferi je bilo oslobođeno kao rezultat samo jednog ljudskog postupka: spaljivanja tropskih kišnih šuma u Americi, uglavnom radi pravljenja rančeva za krave.

To je izazvalo neka neslaganja u naučnoj zajednici oko uticaja uništavanja šuma, pošto se stopa nestanka šuma nije savršeno uklapala sa stopom povećanja ugljen-dioksida u atmosferi. Količina ugljen-dioksida se nije povećavala tako brzo kao što je bilo predviđeno da će se desiti usled spaljivanja drveća kišnih šuma, tako da su neki skeptici prema teoriji globalnog zagrevanja počeli da ismejavaju ideju da uništavanje šuma može dovesti do povećanja gasova staklene bašte. Oni ističu da je cela jedna četvrtina ugljen-dioksida koja je emitovana spaljivanjem drveća jednostavno nestala iz atmosfere, dovodeći tako u pitanje prvobitne proračune oslobađanja ugljen-dioksida ili mehanizma koji ga stabilizuje.

Ali, istraživanje vođeno od strane Džefri Endrusa (Jeffrey Andrews) sa Univerziteta Djuk i objavljeno 1996. godine na mitingu Ekološkog društva Amerike, objasnilo je taj slučaj i pokazalo da je drveće čak mnogo važnije u održavanju stalnih nivoa atmosferskog ugljenika nego što je bilo ko ranije mogao da pomisli.

Endrus je proučavao vodu u zemlji oko drveća i na određenom rastojanju oko drveća, i otkrio da voda oko drveća sadrži veće količine ugljen-dioksida. Pokazalo se da drveće povlači veće količine ugljen-dioksida iz amosfere i pumpa ga na dole u zemlju. Odatle on ističe u podzemnu vodu koja ga zadržava da brzo ne izađe nazad u atmosferu. U nekim slučajevima podzemna voda odlazi u donje slojeve i biva zarobljena u zemlji tokom nekoliko hiljada godina, zadržavajući u sebi uhvaćeni ugljen-dioksid. (Takva voda, kada se oslobodi vekovima kasnije, jeste “prirodno gazirana (ugljenisana)”. Taj proces se odvija putem drveća.)

Da bi demonstrirao svoje posmatranje, Endrus je poprskao sa ugljen-dioksidom drveće u jednom šumskom gazdinstvu u Severnoj Karolini, povećavajući izloženost njihovih listova sa ovim gasom za 50% u odnosu na normalnu situaciju. Onda je testirao zemljišta do nivoa otprilike jedan metar ispod tog drveća. Koncentracija ugljen-dioksida se povećala za 25%.

Endrus je kazao da je živo drveće, hvatajući višak ugljen-dioksida usled spaljivanja posečenog drveća i fosilnih goriva, uhvatilo i uskladištilo u zemljiše više od 20% nedostajućeg ugljen-dioksida, i da ugljen-dioksid uhvaćen u podzemoj vodi može biti neporemećen tokom više hiljada godina.

Iako na prvi pogled izgleda kao dobra vest - to da atmosfera nije tako rapidno pogođena usled uništavanja šuma - posledice na duže staze su zloslutne. Onoliko dugo koliko bude postojao određeni (sada nepoznat) procenat živog drveća, biće moguće da se upije višak uglje-dioksida njegovim smeštanjem u podzemnu vodu.

Ali, kada gubitak šuma padne do tačke kada preostalo živo drveće ne bude moglo da upije višak ugljen-dioksida, rezultat će biti uništavajući domino efekat sa veoma velikim uvećanjem ugljen-dioksida u atmosferi. Njegova količina će se povećavati polako, ali sigurno, sve dok “kritična granica” sečenja šuma ne bude probijena, a onda će doći do iznenadnog i nezabeleženog povećanja, što će dovesti do velike promene u globalnoj klimi, možda tokom perioda koji iznosi manje od nekoliko godina.

Ujedinjene Nacije su sazvale kongres od 2500 vodećih svetskih naučnika na području meteorologije, ekologije, geologije i drugih nauka koje proučavaju našu planetu, koji su proučavali ta pitanja tokom godina. Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) Ujedinjenih Nacija je zaključio da se mi, zaista, suočavamo sa krizom koja može biti biblijskih razmera, kao rezultat globalnog zagrevanja izazvanog povećanjem gasova staklene bašte u atmosferi.

Kada pogledamo gore u nebo, lako je pomisliti da je ono beskonačno, da će postojati zauvek i da bi bilo skoro nemoguće uništiti taj veliki plavi svod. Ipak, kao što je veoma jasno istakao Bil Mek Kiben (Bill McKibben), rastojanje između zemlje (na nivou mora) i gornje granice troposfere (onog dela naše atmosfere koji podržava skoro sav život na Zemlji) je samo oko 10 kilometara.2 Dakle, svi oblici kopnenog života smešteni su u tih 10 kilometara.

Kao posledicu globalnog zagrevanja imamo da čak i taj tanki zaštitni sloj iznad nas nestaje. “Očigledno da nebesa padaju”, zabeleženo je u članku časopisa “Science News” od 26. septembra 1998. godine, u izveštaju o merenjima visine gornjeg sloja atmosfere u periodu od 1958. do 1998. godine.

Posebni radari su bili upereni prema jonosferi - sloju sa naelektrisanim česticama vazduha u najgornjem sloju atmosfere - i naučnici su otkrili da se “prosečna visina jonosfere smanjila za 8 kilometara”, što je posledica koja je očekivana zbog klimatskih promena. Pošto se nivo ugljen-dioksida, uglavnom zbog sagorevanja fosilnih goriva, povećava u donjem sloju atmosfere, on zadržava toplotu na Zemlji i sprečava da ta toplota zagreva gornji sloj atmosfere. Kao rezultat, prema kompjuterskim modelima koji su predvideli taj efekat pre nego što je bio izmeren, biće hlađenje najgornjeg sloja atmosfere za više od 50 stepeni Celzijusa. Hladan vazduh se skuplja i zgušnjava, i tako se spušta gornji nivo našeg atmosferskog neba.

Pre 200 godina, ovaj tanki sloj vazduha iznad nas sadržavao je u proseku 280 delova ugljen-dioksida na jedan milion.

Kada su pregledali godove drveća starog 120 godina u planinama Vermonta, stručnjaci za šume su pronašli normalne obrasce za svaku godinu tokom prvih 30 godina. Tada su se, 1920-ih, pojavile fabrike koje troše ugalj i naftu u industrijskom regionu srednjeg zapada SAD-a, u dolinama reka Tenesi i Ohajo, i na području Detroita. I ovi godovi su počeli da se menjaju.

Naučnici su najpre otkrili da je drveće brže raslo, kao rezultat povišenog nivoa ugljen-dioksida koji predstavlja hranu za drveće. Ali, brži rast je povećao stopu kojom je drveće “izdisalo” vodenu paru i povećalo njihovu potrebu za kišom, koja nije dolazila srazmerno sa višim nivoima ugljen-dioksida.

Štaviše, kiše su postale kisele, što je menjalo ravnotežu minerala u zemljištu, spirajući alkalne minerale kao što je kalcijum, i oslobađajući veoma otrovni aluminijum. Rezultat je bio uništavanje korenskih struktura otrovnim metalima i slabljenjem drveća usled nedostatka kalcijuma i drugih alkalnih minerala.

A postojali su i otrovni metali u tim oblacima nastalih od fabrika i termoelektrana. Supstance kao vanadijum, cink, živa, olovo i drugi otrovni i teški metali - prethodno potpuno odsutni u rastu drveća - počeli su da se pojavljuju u godovima koji su rasli tokom godina industrijalizacije Amerike. Oni su postepeno rasli od početka 20. veka pa do 1950-ih, a onda je stopa akumulacije ovih otrova eksplodirala.

Tako je drveće počelo da umire. Na osnovu istraživanja koje je izvršio Dr. Hubert Vogelman (Hubert Vogelmann) sa Univerziteta Vermont i koje je objavio Čarls Litl (Charles E. Little) u svojoj odličnoj knjizi “Umiranje drveća” (The Dying of the Trees), stopa umiranja drveća u regionu Vermonta koje je on proučavao je bila tako ubrzana da je za samo 14 godina, od 1965. do 1979. godine, više od 40% crvene omorike uginulo, 73% planinskog javora, 49% prugastog javora i 35% šećernog javora, dakle drveća koje većini ljudi prvo pada na pamet kada pomisle na Vermont.3

Svake godine, zbog korišćenja nafte, gasa i uglja, mi izbacujemo više od 6 milijardi tona ugljen-dioksida koji zadržava toplotu u tom tankom sloju atmosfere - što je tako mnogo da u zadnjih 20 godina koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi se povećala sa 280 delova u milion na preko 370,9 delova u milion. Za još nekoliko decenija očekuje se cifra od preko 500 delova u milion, što će dramatično zagrejati našu planetu. (vidi sliku)

Ali, koliko će zagrejati? Na osnovu naučnika iz IPPC Ujedinjenih Nacija bar 3 do 4 stepena Celzijusa, a moguće i više od 7 stepeni. (vidi sliku)

“Šta je tu tako loše?”, reći će mnogi ljudi. “Tri stepena nije ništa, i ako to zagreje klimu u Mičigenu ili Mejnu, zar to neće biti bolje za rast biljaka, rekreaciju i sve ostalo?”

Na žalost, to neće biti slučaj. Kao što je klimatolog Ken Kaldeira (Ken Caldeira) kazao u časopisu “Discover” od aprila 2003, samo 2 stepena promene u periodu od 100 godina - što je uzdržana procena onoga što se može desiti - imaće za posledicu pomeranje svetskog klimatskog pojasa za više od 400 kilometara prema polovima, što je jednako 10 metara svakog dana. “Veverice će biti u stanju da se pomeraju pri takvim stopama promene, ali hrastovo drveće neće moći.”

Klimatske promene izazvane povećanjem nivoa ugljen-dioksida već se javljaju u izazivanju velikih promena u klimi širom naše planete, pošto toplota predstavlja energiju, a povećanje toplote u atmosferi znači povećanje energije u atmosferi. Ova povećana energija stvara mnogo manje stabilnu i mnogo više destruktivnu klimu širom sveta.

26. aprila 2003. godine, britanski časopis “New Scientist” stigao je do svojih kupaca iste sedmice u maju kada su najsnažniji vetrovi u vidu tornada u istoriji SAD-a opustošili srednji zapad. Članak pod naslovom “Evo dolazi kiša” (Here Comes the Rain) započeo je rečima: “Kako svet postaje topliji, tako postaje vlažniji. I jedan od glavnih zaključaka do kojih se došlo, na najvećoj u istoriji evropskoj konferenciji o geološkim naukama, bio je da smo mi manje pripremljeni za to nego ikada.” Ovaj članak ističe da kako se globalno povećava temperatura atmosfere, tako se povećava njena sposobnost da zadrži veće količine vode. Ovo povećanje vlage i gustine vazduha izaziva još snažnije oluje i kada voda pada sa neba, ona izaziva nezabeležene poplave.

Godine 2002, požari su opustošili Novi Južni Vels i približili se samom gradu Sidneju, a večernje vesti su izveštavale, u skoro svakom emitovanju, kako su vatre bile prouzrokovane sušom, što su naučnici koji se bave klimom prethodno predvideli da će biti neizbežan rezultat globalnog zagrevanja. Međutim, nijedne vesti u SAD-u na radiju, televiziji, novinama ili internetu nisu spomenule kako su ove poplave na srednjem zapadu bile predviđene samo nekoliko meseci pre toga na jednoj konferenciji evropskih eksperata za globalno zagrevanje. Ljudi koji vode industriju fosilnih goriva uspešno su zaplašili izveštače vesti u svim sektorima američkog izveštavanja.

I dok SAD zabada svoju glavu u pesak, naučnici za klimu izvestili su u časopisu “New Scientist” da bi stvari mogle biti mnogo, mnogo gore u sledećem veoma kratkom periodu nego što se prethodno pretpostavljalo. To je zato što je metan 10 puta efikasniji nego ugljen-dioksid u izazivanju globalnog zagrevanja. Toplije i vlažnije vreme izazvano globalnim zagrevanjem stimuliše rast močvara, a poznato je da su “bakterije u tim močvarama glavni izvor metana”. Opasnost je jasna: “Ako početne promene u klimi učine svet vlažnijim, to će izazvati proširenje močvara i započeti dalje, rapidnije zagrevanje.”5

Povećanje Zemljine temperature za 3 do 4 stepena Celzijusa izazvalo bi tako rapidnu promenu da bi prethodno stanje izgledalo kao Ledeno doba u odnosu na ono što bi nastupilo. (Procene su da bi se nivo vode u okeanima podigao za oko 150 metara ako bi se naša planeta zagrejala za 7 stepeni Celzijusa.)

I dok propagandne grupe industrijalaca, kao što je navodno zvanični Nacionalni centar za političko istraživanje javnosti (National Center for Public Policy Research), ushićeno objavljuju neo-konzervativnu propagantu, kao što je njihov izveštaj iz aprila 2001. godine pod naslovom “Ugljen-dioksid je dobar za životnu sredinu”, pravi naučnici znaju da je to laž. Na primer, jedna studija od 5. decembra 2002. godine, objavljena od strane Univerziteta Stanford (“Visoki nivoi ugljen-dioksida mogu usporiti rast biljaka” (High Carbon Dioxide Levels Can Retard Plant Growt) koji je napisao Mark Švarc (Mark Shwartz)) otkriva da “povišen atmosferski ugljen-dioksid očigledno smanjuje rast biljaka kada se kombinuje sa drugim verovatnim posledicama klimatskih promena - kao što su više temperature, povećane padavine ili povećanje naslaga azota u tlu”. Jeste, biljke udišu ugljen-dioksid i on im je kao neki oblik hrane, ali pojednostavljen pristup koji promovišu industrija i njihovi potkupljeni političari  da “više hrane je dobro” je jednostavno pogrešno, iako to može izledati dobro u nekoj neozbiljnoj radio emisiji.

Industrija nafte to negira, ali insekti i drugi organizmi u prirodi se ne mogu obmanuti: oni se sele sa svojih staništa jer se klima menja.

Kada smo išli u Atlantu 1983. godine retko smo viđali komarce. Kada bi se pojavili, bili bi relativno veliki i nezgrapni, leteli bi polagano i bili bi dosadni samo predveče. Međutim, negde oko 1990. godine stvari su se promenile. Manji i mnogo brži komarci su počeli da nas veoma uznemiravaju, i to preko celog dana. Bili su prisutni tokom većeg dela godine i pokazivali su agresivnost kakvu nikada ranije nismo videli kod komaraca u Americi.

Ono što se ispostavilo bila je migracija na sever od strane komaraca vrste Aedes aegypti, koji normalno žive u tropskim regionima i koji su prvi put došli na Floridu 1950-ih. Prema istraživaču i novinaru Vilijemu Blumu (William Blum), koji je 2000. godine napisao knjigu “Buntovna država” (Rogue State), između 1956. i 1958. godine “Američka vojska, želeći da testira ‘praktičnu upotrebu komaraca Aedes aegypti u prenošenju agensa BW-a (biološkog rata)‘, oslobodila je preko širokog područja stotine hiljada, ako ne i milione ovih komaraca koji bi trebalo da prenose žutu i denga groznicu”. Insekti su bili oslobođeni, prema Blumu, u Savani, Džordžiji i Avona Parku na Floridi. Jedan entomolog (proučavalac insekata) sa jednog od univerziteta u Atlanti, rekao je: “Ovi komarci su aktivni preko dana, brzo se razmnožavaju, brzo lete i manji su i pametniji nego naši lokalni komarci u prirodi. I suprotno njima, oni prenose žutu groznicu, denga groznicu, japanski encefalitis i malariju.”

Sledećeg proleća čitali smo izveštaj u novinama o prvom nedavnom slučaju malarije u Južnoj Karolini, i kako klima u Severnoj Americi postaje sve toplija, moći ćemo da vidimo progres ovog trenda prema severu, kao što se to dešava u drugim delovima sveta.

Na sličan način, prema istraživanju iz 1995. godine koje su izvršile Holandija i Velika Britanija, globalno zagrevanje predviđeno od strane ICCP-a dovešće do dupliranja populacije komaraca koji prenose malariju u tropskim regionima. Ali, opasnost je mnogo veća za umerene klimatske pojaseve - istraživanja ukazuju da SAD, Evropa, Rusija i Kina se suočavaju sa veoma povećanim rizikom, čak sto puta većim. Dodatnih 50 do 80 miliona slučajeva malarije bilo bi naročito razorno u regionima kao što je SAD, gde narod nije bio izložen ovoj bolesti tokom generacija i tako nije razvio bilo kakvu otpornost na ovu bolest.

Denga groznica se prenosi istim komarcima. Često se naziva “groznica slomljene kosti” jer izaziva tako snažan bol u kostima i zglobovima, i oštre bolove u glavi, a nedavno je dospela na sever čak do Portorika gde je 15.000 ljudi bilo zaraženo u jednoj nedavnoj epidemiji. Iako denga groznica izaziva slabljenje i iznurivanje organizma i predstavlja jednu od najbolnijih nesmrtonosnih bolesti, ona je nedavno mutirala u jednu mnogo opasniju i smrtonosnu bolest zvanu denga hemoragična groznica (DHF). DHF započinje crvenim pegama i groznicom i bolom karakterističnim za denga groznicu, a onda počinje da napada unutrašnji kapilarni sistem tela, tako da započinje veliko unutrašnje krvarenje mozga, pluća i creva. Krv počinje da curi iz nosa i debelog creva, a pacijent umire od unutrašnjeg krvarenja. Između 1981. i 1985. godine bilo je u proseku 100.000 slučajeva DHF-a godišnje, ali taj broj se više nego učetvorostručio tokom “vrućih godina” od 1986. do 1990. godine na preko 450.000 slučajeva godišnje.

Sledeća bolest koju prenose komarci, a koje je nedavno eksplodirala, naročito u regionu Nju Džerzija, Masačusetsa i Njujorka, jeste istočni konjski encefalitis. Ranije je to bila jedna retka bolest među ljudima koja je ubijala oko 60% ljudi koji su je dobijali putem ujeda komarca, a njeno nedavno masovno izbijanje je uzrokovano zaprašivanjem iz vazhuha insekticidima u državama srednjeg Atlantika. U isto vreme, komarac Aedes aegypti je uzročnik povećane epidemije virusa Zapadnog Nila duž istočnog i centralnog dela SAD-a.

Na drugoj obali, morske price (kao galeb i albatros) od Kalifornije do Oregona su opustošene usled prosečnog povećanja temperature vode od 1 stepena Celzijusa od 1950. godine, što je promenilo tok hladnih okeanskih voda bogatih hranljivim materijama dalje od obale. To je, takođe, dovelo do smanjenja zooplanktona za 40% koji predstavlja hranu za račiće i druge male morske organizme. Ribe i lignje se hrane ovim račićima, a ove ptice se hrane ovim ribama. Na primer, samo tokom perioda od 1987. do 1994. godine, 4 miliona morskih ptica roda Puffinus je uginulo duž obale, smanjujući svoju populaciju za preko 90%.

U Glečer nacionalnom parku u Montani, glečer star nekoliko hiljada godina se topi tako rapidno da naučnici predviđaju da će nestati za nekih 30 godina. U severnom Mičigenu, ptica kos sa crvenim krilima koja migrira, kanadske guske, jastreb širokih krila i kolibri su stigli tri sedmice ranije nego 1965. godine. Glečer Gangorti se povlači 30 metara godišnje u Indiji, glečer Kori Kalis (Qori Kalis) se povlači 30 metara godišnje u Peruu, a ruske planine Kavkaza su samo za zadnjih 100 godina izgubile polovinu svog glečerskog leda.

Jedan izveštaj od 30. avgusta 1997. godine u časopisu “Science News” citirao je istraživače u Engleskoj koji su analizirali preko 74.258 izveštaja o 65 vrsta ptica i otkrili da sve osim jedne vrste legu svoja jaja “devet dana kasnije nego 1971. godine”, pokazujući jasan dokaz efekta globalnog zagrevanja. Ovi istraživači su izrazili zabrinutost da ovaj efekat može poremetiti normalan cilkus ishrane i života kod ovih ptica, iako će se to desiti u određeno vreme i pre nego što se potpuni efekat bude ispoljio.

U isto vreme, klimatski uslovi se pogoršavaju, sa požarima usled suše koji se brzo šire, tornadima izazvanim zagrevanjem atmosfere, ciklonima i tropskim vetrovima koji se povećavaju,. i po broju i po jačini širom sveta.

Uprkos pokušaja američke industrije uglja i nafte da ospore naučne činjenice (kao što je zabeleženo u knjizi “Toplota je oslobođena” Rosa Gelbspana, koja je ranije citirana), ljudi se bude.

Drugog dana januara 1999. godine bila je prekretnica u pokušajima da se sačuvaju kišne šume Brazila, područje veličine polovine SAD-a, koje sadrži dve trećine sveže vode naše planete koja ne potiče od glečera. Tog dana je objavljeno da je vlada Brazila, pod velikim pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda (IMF) da će joj uskratiti novac, smanjila svoj budžet za zaštitu kišnih šuma.

U brazilskim kišnim šumama živi na stotine urođeničkih plemena i prvi prioritet u 250 miliona dolara vrednom programu zaštite kišnih šuma bio je nadzor područja od 25 miliona jutara koje će biti, navodno, čuvano netaknuto samo za njihovo korišćenje. Smanjivanjem budžeta sa 250 miliona na 6 miliona dolara, ovaj program je jedva ostao živ, i sada se ništa suštinski ne može učiniti da se ovo drveće i ljudi zaštite. U međuvremenu, šume su zauzete od strane armije šumskih radnika, rančera, rudara, farmera i misionara koji su skloni “spasavanju” ovih “paganskih” plemena, i drveće se seče i pali stopom većom od 200.000 jutara dnevno.

Ove šume, sa 20% svetske vode, predstavljaju jedan od najvažnijih izvora atmosferske vodene pare naše planete, drugi odmah posle okeana, i tako imaju ogroman uticaj na klimatske uslove naše planete. One takođe predstavljaju jedan od najvažnijih upijača ugljenika na našoj planeti, držeći ugljenik stabilnim u drveću. Sada, kako velika područja koja su nekada bila kišne šume postaju od drveća očišćeni površinski rudni kopovi i pašnjaci za stoku, ugljenik se oslobađa u vazduh umesto vodene pare, izazivajući globalno zagrevanje i proizvodeći promene u klimi Evrope, Bliskog istoka i Severne Afrike.

Južno od Brazila, 70% svetske sveže vode je zarobljeno u Antarktiku, koja je u obliku leda tokom nekoliko hiljada godina. Prekriven slojem leda koji je na mnogim mestima više od 5 kilometara debeo, kontinent Antarktik pokriva područje od 14 miliona kvadratnih kilometara, koje je veće od Kine i Indije zajedno. Ako bi se led sa Antarktitka otopio i skliznuo sa te kontinentalne mase u vodu, nivo okeana bi se značajno povećao širom sveta.

Izgleda da će se to desiti.

U aprilu 1999. godine objavljeno je da su istraživači Britanskog atlantik centra (British Atlantic Survey) i Univerziteta Kolorado analizirali podatke sa terena i sa satelitskih snimaka. Oni su došli do nedvosmislenog zaključka da je globalno zagrevanje produžilo godišnju sezonu otopljavanja na Antarktiku za tri sedmice, proizvodeći drastične promene na ledenim grebenima tog kontinenta. Na primer, ledeni grebeni Vilkins (Wilkins) i Larsen B su - da citiramo naučnike - u “potpunom povlačenju”. Za samo četiri meseca, od novembra 1998. do februara 1999. godine, preko 420.000 jutara na grebenu Larsen B, od njegovih ukupno 1,7 miliona jutara, je pretvoreno u šupljine i pećine. Samo tokom meseca marta 1999. godine, Vilkinsov greben je izgubio četvrt miliona od svojih tri miliona jutara, a ovaj proces se dramatično ubrzava u godinama nakon toga.

Istraživač Britanskog antarktičkog centra Dejvid Vagan (David Vaughan) bio je citiran od strane Asošijeted Presa kako kaže da će u narednih nekoliko godina “veći deo Vilkins grebena nestati”.

Šta je razlog tome? Prosečna temperatura na Antarktiku - koja je bila relativno stabilna u zadnjih par hiljada godina - porasla je 2,5 stepena Celzijusa od 1950. godine, povećavajući letnje temperature u ovom regionu iznad tačke smrzavanja od 0 stepeni Celzijusa.

 

 

Da li je pred nama Ledeno doba?

 

U kontekstu svih dosadašnjih diskusija o globalnom zagrevanju može izgledati neobično raspravljati o nastanku Ledenog doba. Ali, to predstavlja jednu od najvećih pretnji sa kojom se svet danas suočava, naročito Severna Amerika i severna Evropa.

Ako pogledamo na planetu Zemlju videćemo da geografska širina većeg dela Evrope i Skandinavije je ista kao ona Aljaske i delova terena severne Kanade i centralnog Sibira koji su zarobljeni u večitom ledu. Ipak, Evropa ima klimu koja je mnogo sličnija onoj u SAD nego u severnoj Kanadi i Sibiru. Zašto?

Ispostavlja se da je naše zagrevanje rezultat okeanskih struja koje donose toplu površinsku vodu od ekvatora do severnih regiona koji bi inače bili tako hladni da bi čak i u leto bili pokriveni ledom. Struja od najvećeg interesa je često označavana kao veliki kružni tok (Great Conveyor Belt).

Većina okeanskih struja pokreće se vetrom i Koriolisovim efektom (nazvan po francuskom matematičaru Gustavu Gašpardu Koriolisu (Gustave Gaspard Coriolis, 1792-1843)). Koriolisov efekat nastaje kao rezultat okretanja Zemlje oko svoje ose i odgovoran je za fenomene tipa zašto su rečna korita dublja sa jedne strane i zašto se autoputevi sa severa na jug uvek brže oštećuju sa jedne strane, nego sa druge. Okretanje Zemlje oko svoje ose proizvodi jednu konstantnu, ali malu silu koja pokreće naše vetrove i većinu okeanskih struja, naročito u Pacifičkom okeanu i u kontinuiranom okeanskom krugu oko Antarktika.

Međutim, veliki kružni tok, iako se formira od strane Koriolisovog efekta, uglavnom je pokrenut od strane jedne veće sile stvorene u razlikama u temperaturi i salinitetu. Severni atlanski okean je slaniji i hladniji od Pacifika, a rezultat toga je tako mali i zatvoren je na tom mestu pod uticajem Severne i Južne američke hemisfere na zapadu i Evrope i Afrike na istoku. Vetrovi pogađaju veliki kružni tok nakon što prelaze hiljade kilometara kopna i suprotno od Pacifika, oni nisu dovoljno veliki da bi stvorili široke cirkulatorne struje za distribuciju toplote sa ekvatora. I pošto je arktička kapa čvrsto zaleđena, ne postoji način da Koriolisov efekat povisi vode Atlantika preko vrhova Evrope i Sibira. (Na jugu je okean oko Antarktika sve vreme otvoren, tako da južni Atlantik nema taj problem.)

Kao rezultat, voda isparava sa Severnog Atlantika, ostavljajući za sobom so, a hladni kontinentalni vetrovi sa severnih delova Severne Amerike hlade vodu. Slana, hladna voda se prenosi do dna mora, većinom do tačke od nekoliko hiljada kilometara južno od severnog vrha Grenlanda, proizvodeći vrtlog propadajuće vode koji je prečnika 8 do 16 kilometara. Iako ovaj vrtlog retko remeti površinu vode, u nekoliko slučajeva tokom godine on proizvodi jedno uvlačenje i struju u okeanu koja može da nagne brodove i vidi se iz vazduha.

 

 

Podvodna reka Antlantika

 

Ovaj propadajući stub hladne, slane vode se rasipa na dnu Atlantika gde formira podvodnu reku 40 puta veću od svih reka na kopnu zajedno, ploveći neumoljivo na jug prema i oko južnog vrha Afrike gde konačno dostiže Pacifik. Iznenađujuće je da je ova voda tako duboka i gusta (zbog svoje hladnoće i saliniteta) da često ne dostiže površinu Pacifika tokom više od hiljadu godina nakon što prvi put potone u severnom Atlantiku blizu obale Grenlanda.

Oticanje ove podvodne reke hladne i slane vode čini nivo Atlantika neznatno nižim nego što je onaj Pacifika, stvarajući jednu snažnu površinsku struju tople i manje slane vode od Pacifika koja zamenjuje oticanje ove podvodne reke. Ova toplija i manje slana voda se izdiže tokom južnog Atlantika, obmotava se oko Severne Amerike, gde je poznata kao Golfska struja, i završava blizu obale Evrope. Povremeno ona dolazi blizu Grenlanda, hladi se i isparava dovoljno vode da postaje hladna i slana, i tone na okeansko dno, obezbeđujući kontinuirano snabdevanje za dubokomorsku reku koja teče ka Pacifiku.

Ova dva toka - topla i manje slana voda iz Pacifika, koja postaje slanija i hladi se i tone da bi formirala jednu duboku morsku reku - poznata su kao veliki kružni tok.

Iznenađujuće je da veliki kružni tok predstavlja jedinu stvar između prijatnih letnjih perioda i trajnog ledenog doba za Evropu i istočnu obalu Severne Amerike.

 

 

Globalno zagrevanje i kraj civilizacije

 

Ako bi veliki kružni tok, uključujući Golfsku struju, prestao da teče, rezultat bi bio iznenadan i dramatičan. Uspostavila bi se zima u istočnoj polovini Severne Amerike i u celoj Evropi i Sibiru, i nikada ne bi prestala. U toku tri godine, ovi regioni bi postali nemogući za život ljudi i skoro dve milijarde ljudi bi bilo izloženo gladovanju, umiranju od hladnoće ili bi morali da se presele. Civilacija kakvu mi poznajemo verovatno ne bi mogla da izdrži udarac takvih razmera.

I neverovatno, veliki kružni tok se kolebala nekoliko puta u zadnjoj deceniji. Kao što je Vilijem Kelvin (William H. Calvin) u jednoj od najboljih knjiga po ovom pitanju istakao:

“Naglo hlađenje u poslednjem toplom periodu pokazuje da se poremećaj može desiti u situacijama koje su mnogo slične sadašnjoj. Šta bi moglo da zaustavi ovaj slani kružni tok koji prenosi tropsku toplotu tako daleko na sever i ograničava formiranje ledenih ploča? Okeanografi su zauzeti proučavanjem podataka o godišnjem proticanju, koji daju određene procene o katastrofičkim poremećajima u prošlosti. U Labradorskom moru, proticanje je bilo poremećeno 1970-ih, pa je pojačano 1990. godine, i sada opada. U Grenlandskom moru tokom 1980-ih tonjenje soli je opalo za 80%. Očigledno, lokalni poremećaji se mogu desiti bez katastrofe - pitanje je koliko često i koliko veliki su ti poremećaji - ali sadašnje stanje slabljenja nije mnogo ohrabrujuće.”6

Većina naučnika uključenih u istraživanje ovog pitanja slaže se da je uzročnik poremećaja globalno zagrevanje, zbog kojeg se tope ledene sante na Grenlandu i Arktička kapa, i tako se oslobađa hladna, slatka voda u Grenlandsko more sa severa. Kada se dostigne kritični prag, klima će iznenada postati klima ledenog doba koja će trajati najmanje 700 godina, a maksimalno 100.000 godina.

Kada bi taj kritični prag mogao da se dostigne? Niko ne zna - uticaj velikog kružnog toka na određivanje ledenog doba je otkriven tek u poslednjoj deceniji. Preliminarni kompjuterski modeli i naučnici koji su voljni da predviđaju ukazuju da bi takav klimatski preokret mogao da se desi već iduće godine, ili možda za nekoliko generacija. Ono što je sigurno jeste da ako se ništa ne preduzme u vezi globalnog zagrevanja, to će se desiti sigurno ranije nego kasnije.

 

 

Literatura:

 

1. “Global Warming Is Marmot Wake-Up Call”, Science News, April 29, 2000, vol. 157, p. 282.

2. The End of Nature by Bill McKibben, Anchor Books, 1999.

3. The Dying of the Trees by Charles Little, Penguin Books, 1997.

4. www.aip.org/pt/vol-55/iss-8/captions/ p30cap2.html

5. “Here Comes the Rain,” by Nicolas Jones, New Scientists, April 26, 2003, pp. 24-25.

6. A Brain for All Seasons by William H. Calvin, University of Chicago Press, 2002.

 

 

 

Matična strana