Izumiranje - raznolikost podržava opstanak

 

 

“Nacija koja uništava svoje zemljište, uništava samu sebe.”

Frenklin Ruzvelt (Franklin D. Roosvelt, 1882-1945)

 

Suočavamo se sa velikim gubitkom raznolikosti - od ekoloških pa do ekonomskih sistema. Sredinom 1996. godine došlo je do električnog kolapsa u većini zapadnih država SAD-a, ostavljajući milione ljudi bez električne energije skoro ceo dan. Bolnice su morale da koriste agregate, ljudi su bili zarobljeni u liftovima u stotinama gradova, a mnogi su se preznojavali bez klima uređaja pošto su temperature u regionu prelazile 38 stepeni Celzijusa. Ispostavilo se da je kolaps energetskog sistema bio izazvan od strane nekoliko drveća u Oregonu koje nije bilo adekvatno potkresano. Tog toplog dana, neki dugački električni kablovi su počeli da se izdužuju i savijaju, kako se metal širio usled toplote. Kablovi su se spustili među drveće, što je izazvalo da pregori deo električne mreže na severozapadu zemlje. Pošto je ovaj deo mreže snabedvao električnom energijom područje Kalifornije i Nevade, gubitak ovog dela napajanja izazvao je preopterećenje mreže sistema i on je prestao da radi. Svaki put kada su pokušali da ga pokrenu, sistem je padao, sve dok inženjeri nisu pronašli sprženo drveće i popravili sistem u državi Oregon. Takođe, i 2003. godine došlo je do velikih prekida struje i u severoistočnom delu SAD-a i u celoj Italiji.

Ovaj domino efekat pokazuje kako jedna promena u jednom delu nekog složenog sistema može proizvesti velike promene u celom sistemu. To je odavno poznato elektroinženjerima - tako imamo tranzistore koji su u stanju da pojačaju slabu struju sa igle fonografa u jak zvuk spikera. Ali, većina ljudi ne shvata kako su krhki ljudski i ekološki sistemi.

Kada su sistemi mali, lokalni i svuda razbacani, oni su relativno otporni na kolaps

Kada su se ljudi grejali na drva, koristili sunčevu svetlost i sveće kao izvor svetlosti, i proizvodili i tražili hranu za sebe lokalno, problem u jednom delu države imao je mali uticaj na druge delove države.

Na sličan način, kada su ljudi proizvodili i jeli raznovrsnu hranu, oni nisu bili pogođeni nestankom jedne vrste. Ali, u Irskoj, kada su ljudi prihvatili krompir kao glavni izvor ishrane, nestanak tog useva doveo je do velike gladi 1846. godine.

Amerika (i većina ostalog sveta) živi na principu centralizacije servisa i proizvoda. Iako postoji preko 15.000 poznatih jestivih biljaka koje rastu u Severnoj Americi, većina Amerikanaca jede u proseku manje od 30 biljaka godišnje i manje od 50 tokom celog svog života. I pošto se velike površine obradivog zemljišta zasejavaju istim (često hibridnim) usevom, ovaj veliki teren samo čeka da bude inficiran.

Većinu proizvodnje naše hrane obezbeđuje mali broj velikih kompanija. Ove firme drže naše preživljavanje u svojim rukama. (Termin “velike kompanije” nije preteran: proizvodnja hrane je mnogo unosniji posao nego što većina ljudi misli, čvrsto je kontrolisan i nema konkurenciju. Na primer, dve kompanije, “Kargil” (Cargil) i “Kontinental” (Continental) kontrolisale su 50% celokupnog izvoza žitarica SAD-a u 1994. godini, u godini kada su žitarice SAD-a sačinjavale 36% svetskog izvoza pšenice, 64% svetskog izvoza kukuruza, ječma, šećerne trske i ovsa, i 40% svetskog izvoza soje.)

I zaista, oni su tako svesni te činjenice da su internacionalno ukršteni mnogi hibridi da bi dali sterilno seme tako da farmeri moraju da kupuju novo seme svake godine. (Ako vam je teško da to poverujete, razmotrite sledeći slučaj: u poslednjim decenijama nekoliko farmera je krivično gonjeno zbog krađe, od strane kompanija za proizvodnju semena, jer su zadržali jednu količinu semena iz njihovih plodova da bi zasejali nove useve iduće godine, a drugi što su posedovali seme, koje se prenosi vetrom, sa polja drugih farmera gde su bili zasejani genetski modifikovani usevi.)

Normalna ili “pozadinska” stopa nestanka vrsta je jedna vrsta na četiri godine, prema Ričardu Likiju (Richard Leakey). Ova stopa nestanka vrsta je možda bila konstantna tokom nekoliko hiljada godina, tako da je naša planeta gubila u proseku 25 vrsta na svakih 100 godina, ili 250 vrsta na svakih 1000 godina - sve do 20. veka. Sa sadašnjom stopom uništavanja ekosistema od strane čoveka, planeta Zemlja je izgubila jednu četvrtinu biljnih i životinjskih vrsta u zadnjih 100 godina.

Zbog prisustva više od 5 milijardi ljudi na našoj planeti, mi gubimo vrste organizama sa stopom od 17.000 do 100.000 godišnje (zavisi kojeg autora citirate).

To se, kaže Liki, može okarakterisati kao masovno izumiranje i poremećaj celokupne ravnoteže u prirodi. I dalje, on iznosi bez uvijanja, da životinje na vrhu piramide - koje izazivaju smanjivajne onih vrsta koje ih podupiru i kojima se hrane - će se vrlo brzo suočiti sa masovnim izumiranjem ako se stvari ne promene radikalno i rapidno.

 

 

Socijalna raznolikost je, takođe, oblik patnje

 

Grabljivi način na koji mi uništavamo druge vrste se odražava, i delimično je uzrokovan, opsednutošću naše kulture za akumuliranjem bogatstva, često bez obraćanja pažnje na posledice koje će ta akumulacija izazvati na ekosistem i druge ljude. Ako je preotimanje životnih zaliha od drugih vrsta dozvoljeno, zašto ne otimati životne zalihe ljudima? Ako je eksploatisanje drugih vrsta dobra stvar, zašto ne eksploatisati i druge ljude? Razmotrimo sledeće podatke Razvojnog programa (Development Program) Ujedinjenih Nacija:

- Razlika u bogatstvu između svetski najbogatijih i najsiromašnijih ljudi polako je rasla tokom prve dve trećine ovog veka. Ali, 1960. godine, počela je eksplozija: od tada pa do 1989. godine, distanca između bogatih i siromašnih se udvostručila.

- Godine 2003, najbogatiji ljudi, njih oko 20% svetske populacije, kontrolisalo je više od 87% svetskog bogatstva, dok su najsiromašniji, koji čine petinu sveta, imali samo 1,4% svetskog bogatstva. To je odnos 60 : 1 u korist bogatih. Mi smo se približili toj neravnoteži neposredno pre kolapsa robnih rezervi godine 1929. (oko 40 : 1), ali nikada do tada takva neravnoteža nije viđena u “demokratskim” ekonomijama koje opstaju, iako je čest slučaj da neke ekonomije pređu iz demokratske u diktatorsku ili anarhijsku, kao što je slučaj sa brojnim afričkim nacijama, Nemačkom od pre 2. svetskog rata, Francuskom od pre revolucije, itd.

- Države severne hemisfere (Severna Amerika, Evropa, severna Azija) sadrže oko 25% svetske populacije, ali one troše više od 70% ukupnih svetskih rezervi energije, jedu više od 60% svetske hrane i troše više od 85% svetskog drveta.

- Iako čovek akumulira bogatstvo i troši izvore neverovatno veliko stopom, hiljade ljudi umire od gladi širom sveta svakog sata.

Akumulacija sile i bogatstva u rukama nekoliko veoma bogatih pojedinaca i multinacionalnih korporacija učinilo je da neki biznismeni i političari postanu bogati, ali to takođe uništava naše resurse - čovek direktno uništava svaku drugu vrstu života na Zemlji. Koliko god dugo je bilo moguće da se vrši eksploatacija, rast je bio moguć. Sada, kada smo došli do krajnjih granica kapaciteta naše planete da proizvodimo hranu i prerađujemo naš otpad, ponovo se proučava koncept “održivog razvoja”, koliko god on bio nelogičan. (To je odlično analizirano od strane ekonomiste iz Svetske banke i profesora na Univerzitetu Merilend Hermana Delija (Herman Daly) u njegovoj knjizi “U pozadini rasta” (Beyond Growth).1

Pa čak i da nas priroda ne istrebi, izgleda da smo mi skloni da to sami sebi učinimo. Povećanje pesticida u SAD-u se povećalo 3000% od 2. svetskog rata, a to ne znači da insekti uništavaju manje useva. Baš suprotno, mi danas gubimo 20% više naših useva nego 1945. godine, ali zbog povećanja otpornosti insekata na pesticide i zbog mehaničkih tehnika obrađivanja, industrija pesticida je učinila zavisnim mnoge farmere za svoje proizvode. Vrste koje nisu štetne su nestale, ali nije istrebljena nijedna vrsta štetnih insekata. I dok insekti postaju otporni na pesticide, mi nismo. To nas ostavlja ranjive na otrove koje mi pravimo da bismo istrebili druge vrste.

Na primer, u magazinu “New York Times” od septembra 1997. godine, reporter Džon Kašmen (John H. Cushman Jr.) je objavio tekst pod naslovom “Povećava se rak kod dece: Sumnja se na nove otrove” (Cancer in Kids Increaces: New Toxins Suspected). Tekst iznosi kako se pojava raka kod dece astronomski povećala od 1970-ih - kada smo koristili mnogo manje od polovine poljoprivrednih hemikalija koje danas uzimamo - do tačke da danas jedno od 600 dece koje se rodi dobije rak do desete godine. Rak je postao drugi uzročnik smrti kod dece (posle nesrećnih slučajeva), i danas je načešća smrtonosna dečja bolest, tako da predstavlja 10% svih smrtnih slučajeva kod dece. Na primer, od 1973. godine stopa akutne limfoblastične leukemije se povećala za 27% kod dečaka i devojčica, a rak mozga se povećao za 40% tokom istog perioda.

Danas imamo da 99% svog majčinog mleka u SAD sadrži nivo DDT-a koji se može detektovati.

Godine 1950. ustanovljeno je da 0,5% američkih studenata muškaraca je sterilno. Godine 1978. jedna studija je pokazala da je taj broj astronomski skočio za 25%, a u poslednje 32 godine prosečna produkcija spermatozoida kod muškaraca je pala za 30%. Neki istraživači ove rezultate pripisuju akumulaciji hloro ugljovodoničnih pesticida (čija je namena da izazivaju sterilnost kod insekata), dok drugi pretpostavljaju da neke vrste plastike, koje se koriste u pakovanju hrane, imitiraju ženski hormon estrogen, i tako smanjuju muškost kod muškaraca i povećavaju rizik od raka dojke i materice kod žena.

Ali, to je samo početak problema.

Godine 1960, klasično davanje antibiotika životinjama na farmama bilo je skoro nepoznato. Broj zaposlenih koji se bavi antibioticima vezanim za životinjsko meso od tada se veoma povećao, tako da danas preko 55% svih antiobiotika koji se proizvedu u SAD ubrizgavaju se životinjama ili im se stavljaju u hranu. To je pretvorilo našu stoku u veliko polje za uzgajanje mikroorganizama otpornih na antibiotike.

Američka farmaceutska i mesna industrija ne razmatra taj problem (niti to čine političari koji od ovih industrija dobijaju milione dolara sveka godine) i nastavlja da podržava rutinsku upotrebu tih hemikalija kod životinja koje daju mlečne proizvode i meso. Ali, takav stav se ne može opravdati nikakvim postojećim saznanjima u nauci. Evropska Ekonomska Zajednica je stavila zabranu na američke mesne prozvode koji se proizvode uz upotrebu antibiotika.

Zašto? Istraživanje koje je veoma zabrinulo Evropljane pokazalo je da je 1960. godine 13% infekcija kod Amerikanaca od strane stafilokoka bilo otporno na penicilin. Međutim, od 1988. godine broj infekcija stafilokokama otpornih na penicilin eksplodirao je na 90%. (Na primer, tvorac mapetovaca Džim Henson (Jim Henson) umro je usled jedne takve infekcije otporne na lekove, uprkos njegovom velikom bogatstvu i njegovom pristupu najsavremenijoj i najskupljoj medicinskoj brizi na svetu.)

A to nije slučaj samo na kopnu. Specijalista za okeane Džejms Porter (James W. Porter) sa Univerziteta Džordžija ukazuje na eksploziju ljudskih virusa i bakterija koji ispunjavaju vode svetskih okeana i uništavaju koralne grebene i šire bolesti među ljudima. On procenjuje da je 20-39% koralnih grebena ugroženo, sa povećanjem infekcija od 446% od 1996. godine među koralima koje je proučavao duž obale Floride. Istraživač Džoan Roz (Joan B. Rose) sa Univerziteta Južna Florida ističe da između 20-24% svih ljudi koji plivaju duž obala Floride postaje zaraženo virusima koji izazivaju bolesti srca, infekcije uha, bolove u grlu i očIma, meningitis, bolesti sistema za varenje, zapaljenje jetre i šećernu bolest. Oko 1%, kaže ona, postaje hronično zaraženo. Na sličan način, analiza ljuskara iz voda Njujorka pokazala je da je više od 40% njih zaraženo ljudskim izazivačima bolesti, a analiza vode sa Vaikiki plaže na Havajima pokazala je da više od trećine testiranih uzoraka je bilo zaraženo ljudskim virusima.

Proizvođači sladoleda “Ben & Jerry’s” iz Vermonta su se jednom obratili vladi sa molbom. Oni su želeli da stave nalepnicu na njihovim pakovanjima za sladoled da mleko koje koriste je od krava kojima nisu davani sintetički hormoni rasta ili nepotrebni antibiotici. Ali, vlada je smatrala da je ta informacija nešto tako nebitno za potrošače da - pod dobro sponzorisanim uticajem lobija za proizvodnju lekova - oni su usvojili zakone kojima se zabranjuje da se na pakovanjima za mlečne proizvode stavlja da li su, ili nisu, ti hormoni davani njihovim životinjama. I kada je reporter vesti želeo da izvesti o ovom slučaju sa hormonima, bilo mu je rečeno da slaže javnost ili će dobiti otkaz.

Sigurno je da danas ima dovoljno padavina i dobre klime u Vermontu da bi se odgajale dobre krave koje bi proizvodile visokokvalitetno mleko za sladolede firme “Ben & Jerry’s”. Naučnici koji se bave klimom već su upozorili da bi svetska “dobra klima” u zadnjih par hiljada godina mogla da se promeni, ponovo kao posledica čovekovih aktivnosti.

 

 

Literatura:

 

1. Beyond Growth by Herman Daly, Beacon Press, 1997.

 

 

 

Matična strana